Diphereline (hormonalne inekcije)

Nakon priče o operacijama i gubitku jajnika logično je da slede terapije. Dva meseca nakon operacije u kojoj sam izgubila jajnik usledila je kontrola kod hirurga, on je pregledao ranu kako zarasta a zatim i obavio ginekološki pregled i ultrazvuk koji je bio bolniji nego ikad. Rekao mi je da je to normalno jer unutra rane mnogo teže zarastaju i da je to sve tamo još rovito. Nakon pregleda prepisao mi je hormonsku terapiju inekcijama "Zoladex" u trajanju od 4 meseca. Naravno da sam ga gledala ko tele u šarena vrata jer nisam znala šta me sad to opet čeka, a taman sam mislila da je kraj. Objasnio mi je da to moram da primam kako bi drugi preostali jajnik ojačao i preuzeo funkciju izgubljenog kao i zbog Endometrioze, i rekao mi da se sa tim izveštajem opet javim u bolnicu. Otišla sam tamo i dobila informaciju da se te inekcije kupuju i da nisu jeftine. Kako sam ostala nezaposlena naravno, troškovi su bivali sve veći, majka je smislila da digne kredit i plati cenu odmah za sve 4 doze, pošto sam obaveštena da ide jedna mesečno, odnosno tačno na 28 dana, ni dan više ni dan manje, da će mi one zaustaviti ciklus i izazivati takozvani "veštački klimaks" i da će verovatno imati nus pojave. Međutim hirurg koji me je operisao ponudio mi je zamenu, inekcije koje se zovu Diphereline, koje mogu dobiti preko zdravstvenog i tvrdio mi je da je sastav isti kao i dejstvo, naravno prihvatila sam ponudu. Onda sam otišla kući i pokušala da saznam nešto o tome dok sam isčekivala dan kada ću primiti prvu dozu i bila sam malo uplašena jer nisam znala šta me čeka.

Šta je Diphereline? Nisam mnogo saznala o tome osim da se daje za Endometriozu i rak prostate kod muškaraca. Triptorelin acetat koji sadrži ova inekcija sprečava proizvodnju određenih vrsta hormona u telu i takođe se koristi kod dečaka i devojčica u lečenju puberteta koji je došao prerano.
To je sve što sam tada znala i zaista mi nije ništa pomoglo niti značilo. Čekala sam da primim svoju prvu dozu i suočim se tada na licu mesta sa svime što me čeka.
Otišla sam taj dan i primila inekciju, morala sam da stojim i da se opustim što je baš bilo teško. Inekcija se daje polako a ne znam da li više peče ili boli, jedva sam otišla do kuće, a pre toga dobila uputstvo da tačno na 28-mi dan moram doći na sledeću turu. Terapiju sam započela sa nekih 48 kilograma, jela sam sve normalno i redovno, nikad nisam bila na dijetama, imala sam dobar metabollizam.
Prvih nedelju dana nisam se osećala ništa drugačije, a početkom druge nedelje počelo je malo da mi se muti u glavi, nisam obraćala pažnju, u međuvremenu sam se zaposlila u butiku donjeg veša i čarapa, jer su troškovi lečenja i novog načina života bili papreni i majka to nije sve mogla sama da postigne pa sam morala da zaradim makar za sebe da se obučem i obujem a i bilo mi je psihički lakše biti bilo gde nego sedeti u kući non stop, čekati reakcije i sažaljevati se.
Treće nedelje,tamo negde pred pms, osetila sam užasne bolove kao pred ciklus, osećala se naduvano ko balon, počela sam da se znojim prvi put u životu i to onako pošteno a znoj da mi se oseća na kiselkasto, imala sam osećaj da gorim, apetit sam imala nenormalan, svaki mesec sam dobijala po 2 kg, primetila sam opadanje kose dodatno iako je to već u bolnici nakon operacije počelo. Farbala sam se 10 godina u plavo i imala kvalitetnu kosu pa sam to odmah povezala sa hormonima, jer u postu o operaciji zaboravila sam da napomenem da sam čak i zub izgubila, ispao je sam od sebe a ostali su počeli mahom da se kvare. Koža mi je postajala svakim danom sve gora a nikada pre pa čak ni u pubertetu nisam imala jednu jedinu flekicu na licu a kamoli akne. Kada je došao taj dan kada bi trebala da dobijem ciklus mislila sam da ću poludeti, došlo mi je da udaram glavom o zid, stotine nekih osećaja u meni, ali nisam htela da se predam, nastavljala sam da idem na posao svaki dan i govorila sebi "proći će,to je od inekcija,izdržaćeš". Kada sam mami objasnila simptome znojanja i vrućine rekla mi je da su to "valunzi". Da, da baš oni klimakterični koje imaju žene od 50 i kusur godina a ja sam tad imala 25. Naravno ciklus je izostao a tih dana dok je trebao da traje osećala sam se zaista užasno. I tako svaki mesec sve gore i gore. Počela sam da primećujem i dlake na nogama i rukama kako mi tamne a pre toga su bile bukvalno neprimetne i jako svetle. Takođe da napomenem vrlo važnu činjenicu cigarete sam ostavila, i to vrlo lako, preko noći, samo svojom voljom i odlukom. Prvi ciklus koji je usledio nakon završene terapije bio je toliko mučan i bolan da 5 dana nisam mogla da se dignem iz kreveta a krvarenje obilnije nego ikad, bila sam u čudu kako sad to pa pobogu sad imam samo jedan jajnik i upravo sam završila lečenje. To sam bar tada ja tako mislila.
Kada se sve završilo, te terapije, taj prvi ciklus, pomislila da ću najzad moći da odahnem, da ću sada ozdraviti i vratiti se normalnom životu, da ću sresti svog princa i osnovati porodicu. Sa izlascima i druženjem sam u međuvremenu skoro skroz završila i ostala maltene sama sa sobom u svoj toj borbi imala sam samo mamu kraj sebe, pokojnu baku i dve drugarice koje su me povremeno obilazile, ali tu priču ćemo ostaviti za drugi put. Sve čemu sam se nadala nakon ovih terapija bilo je baš suprotno, usledile su nus pojave i ušla sam u začarani krug u kojem sam i danas. Slučajnost ili sudbina procenićete sami kad budem pisala o tome a pre toga ću se truditi opet da vas razonodim nekim vedrijim postom. Do tada budite nasmejani, hrabri, odlučni i brinite o svom zdravlju :)