Šta posle terapija?

Nadam se da ste redovno čitali moje postove, pa ste upućeni u tok bolesti i lečenja o kojima sam pisala. Ukratko podsećanje, nakon operacije i gubitka jajnika, kad su mi ustanovili Endometriozu, usledile su terapije inekcijama Diphereline koje su mi izazivale takozvani "veštački klimaks".Kad se to sve završilo,mislila sam da je kraj, da sam pobedila i da ću nastaviti normalno da živim. Tako je i bilo ali ne zadugo, vratila sam se poslu ali sam osećala slabost organizma konstantno, nisam više bila onako brza, poletna i spretna kao pre, teško mi je bilo saginjati se, a glavu kad sam pomerala levo desno ili gore dole osetila bih svaki put blagu vrtoglavicu. Ignosrisala sam simptome, ali jednog dana kada sam se vraćala sa posla, samo mi se smračilo pred očima, noge kao da su mi se oduzele i izgubila sam svest,na sekund, dva,tri ne znam tačno i pala sam. Napolju je bilo preko 40 stepeni ,početak avgusta a ja sam radila u klimatizovanom prostoru pa sam to povezala sa tim. Neka žena mi je prišla,pomogla mi da ustanem i dala vode, pitala me da me otprati kući,ja samo joj se zahvalila i nekako se dovukla do kuće sama. Čim sam došla legla sam u krevet, i osetila sam jaku glavobolju, neizdržljivu, prvi put u životu. Ležela sam i imala utisak da tonem, ja kroz krevet, glava kroz jastuk, i bivala je sve teža i teža. Sledećeg dana kad sam otišla na posao taj osećaj nije prestajao i bio je sve izraženiji,plus nesvestica pa sam rešila da odem kod lekara jer nisam mogla da stojim na nogama, niti da sedim.

Lekarka me je saslušala, pregledala i rekla da imam upalu živca, od promaje ili klime, da to hoće da izazove sve te simptome i dala mi je inekcije. Narednih dana sam ih primala redovno, ali simptomi su se širili pa mi je tako postalo i muka, konstantno po ceo dan. Kad sam završila sve inekcije a nije mi išlo na bolje lekarka me je poslala kod neurologa. I tako je počela još jedna moja bitka sa novom dijagnozom kojoj još nisam znala ime i usledilo je godinu dana istraživanja, slali su me od jednog do drugog, obišla sam sve bolnice skoro i sva odeljenja. Endokrinologiju,neurologiju, neuropsihijatriju, radila sam razne testove i razne analize, ili bolje reći sve moguće, od magnetne rezonance do psihološkog testiranja, o čemu ćemo drugi put. U međuvremenu sam imala redovan ginekološki pregled, na kom je tad bilo sve kolko tolko ok i u stanju mirovanja, poneka tek cistica vodena na preostalom jajniku. Ginekolog je smatrao da to što mi se počelo dešavati u glavi može još kako da bude povezano sa hormonima, gubitkom jajnika,Endometriozom i inekcijama hormonskog tipa koje sam primala.
Tačno godinu dana nisam ustala iz kreveta od početka te nove dijagnoze sa glavom, bivalo je sve gore. Nije se završilo nakon tog vremena, ali nastavak ćete čitati u narednom postu, ali ustala iz kreveta zaista nisam toliko,malo i duže. Jedini izlazak mi je bio do bolnica na zakazane analize, čak sam par puta ležala i u "dnevnoj bolnici" kako me ne bi šetali. Po ceo dan sam ležala, jer glavu nisam mogla dići, povraćala skoro svaki dan jer što bi jače glava bolela mučnina je bivala veća i na kraju izazivala povraćanje. Kada bih pokušala da hodam celo telo me je vuklo kao da padam, a u glavi je bio toliki haos da to nijedna reč na svetu ne može da opiše, svaki dan, 24 h dnevno. Bol, stezanje, mutno pred očima, kao obruč oko glave a u glavi kao da udara nešto, smetali su mi zvukovi, jači mirisi, smetalo mi je sve i počela sam tada i samu sebe da mrzim, nisam verovla da posle svega što sam prošla još nije kraj. Nakon tačno godinu dana niko nije znao šta mi je a ja sam bila mrtav čovek koji hoda, zombi,izgubila sam sve kontakte sa spoljnjim svetom, nisam mogla ni da čitam niti da gledam tv, živela sam u svoja 4 zida,mlada venula i samo molila Boga da prođe,da opet stanem na noge, i samo da saznam šta mi je sad, od čega,jer su nalazi skoro svi bili uredni. Na magnetnoj nađeno mi je samo blago uvećanje hipofize mozga što su mi objasnili da je ili urođeno, ili izazvano inekcijama koje sam primala. Da li treba da napomenem da sam na magnetnu morala da idem privatno i da debelo platim jer se u bolnici čekalo i po 6 meseci tada na zakazan termin? Zdravlje i lečenje mnogo košta a opet nema cenu! Majka je tad još bila stalno zaposlena pa je nekako uspevala da nabavi potreban novac, ni sama ne znam kako je sve uspevala.
Moj jedini strah bio je da ne poludim, da ne otupim, da ne zaboravim da govorim i hodam, i taj strah je rastao i bivao sve veći, dan danas ga imam, sa svim ostalim stvarima sam se nekako nosila i borila, nekad jako teško, nekad lakše ali uglavnom u suzama, ponavljajući dva pitanja u krug "zašto i dokle".
Na endokrinologiji su svi nalazi bili uredni, pa su i to izuzeli. Neuroloških pregleda sam imala makar 10 i tamo je sve bilo ok. Bila sam i kod orl i kod očnog. Onda su me poslali kod neuropsihijatra jer verovatno nisu više znali kud, i svi su govorili jedno te isto, hormoni hormoni..
Zaista sam pokušala da godine i godine svog "pakla" objasnim vama što kraće i sa što manje detalja a  da opet na neki način shvatite šta sam sve prošla,ne da bi me sažaljevali naravno nego da bi se saživeli sa pričom i naučili nešto iz mog iskustva.
Priču o susretu sa neuropsihijatrom ostavljam za naredni put, a do tada pišite mi i komentarišite, zanima li vas posebno nešto, imate li bilo kakva pitanja ili sugestije u vezi mog piskaranja, čitate li me uopšte ili pišem u prazno? :). Znam ja da su ovo malo teže teme i ne tako zabavne,ali su svakako poučne. I sama više volim da čitam vesele teme i učestvujem u nagradnim igrama, ali ovakvi tekstovi mogu zaista biti od koristi mnogima, a videli ste da se trudim da imam i one zabavnije.
Veliki kiss od mene i brinite o sebi, reagujte na prvi simptom i uvek potražite drugo mišljenje.