Trudnoća - moje iskustvo

Dragi moji došao je trenutak da vam napišem post i o svom iskustvu sa trudnoćom i šta sam sve prošla u tom periodu svog života. Kako ste već navikli od mene da pišem potpuno iskreno, detaljno i otvoreno o svemu tako će biti i ovaj put. Iako sam i sama planirala ovaj post dobila sam gomilu poruka i molbi da isti napišem što pre. Svi koji pratite moj blog znate kroz šta sam prolazila 10 godina pre same trudnoće i kako je do iste došlo. Za one koji su to propustili sve moje bitke mogu pročitati na narednim linkovima: endometrioza, endometrioza 2, endometrioza 3, adenomioza, diphereline-hormonalne inekcije, glavobolja, pripreme za vto, a kako je do trudnoće najzad došlo ovde i ovde. Dakle iza mene je velika i duga bitka i borba, i onda nakon svega i svih tih godina, i nakon urađene inseminacije usledilo je mirovanje od desetak dana zatim je došlo vreme da se uradi beta test, čisto onako radi reda, jer bilo je u planu da mi se odradi par inseminacija pre samog postupka vantelesne oplodnje kako bi mi se jajnik malo pokrenuo pošto je bio u vrlo lošem stanju pored svih ostalih dijagnoza. Otišla sam taj deseti dan i uradila beta test, skroz opušteno, ne nadajući se ničemu ali sam se dva dana pre toga počela čudno osećati jako sam se zamarala pri hodanju, više nego ikada pre, i jednom prilikom reka sam mužu da mislim da sam trudna, ali sam znala da to iz mene govori moja vera u sve to i prevelika želja, ali kada smo muž i ja otišli po nalaz, beta je bila POZITIVNA, a radnica u laboratoriji mi je čestitala na trudnoći. Da, dobro ste pročitali ostala sam trudna, USPELA SAM, nekim čudom ali ipak jesam. Te emocije vam nikada neću moći opisati rečima ali u isto vreme u meni se stvorila i neverica i strah. Do kuće plakala sam kao malo dete sa onim nalazom beta testa u ruci i rešila da nikom ništa ne govorim nego da prvo nazovem svoju doktroku Gocu Ivanović u BG i tako sam i učinila. Tamo sam dobila informaciju da beta test treba da ponovim za 2 dana, i da mirujem, to su bili najduži dani u mom životu a zatim sam ponovila test i beta je bila opet pozitivna i naravno mnogo veća nego pre dva dana, a zatim je Goca rekla da moram da uradim još jedan test i tada mi nije bilo jasno šta se dešava ali sam shvatila da ni ona nje mogla da poveruje da smo uspeli baš kao ni ja. Kada sam dobila nalaz i trećeg testa bilo je jasno ko dan da sam trudna, i tada se u meni izmešalo toliko emocija da nisam ni sama znala gde se nalazim, ali iskreno nisam bila svesna ničega, čekala sam na zakazani pregled u klinici, dani su prolazili sporo.

Kada je došao dan za pregled muž i ja samo rano doputovali za Beograd, otišli na kliniku i čekali da dođemo na red. Sedela sam tamo kao da čekam običan pregled, nisam bila svesna šta mi se dešava ali sa u sebi drhtala i bilo mi je jako muka. Kada sam ušla na pregled, dočekao me je doktor Dragan Ivanović koji je trebao da mi uradi ultrazvuk i ustanovi trudnoću i potvrdi je. Tako je i bilo, on je sve potvrdio a ja sam imala osećaj da ću se srušiti i pasti u nesvest iako sam ležala, a onda je usledio najemotivniji trenutak u mom životu, čula sam otkucaje bebinog srca prvi put. Kada sam pogledala u muža bilo mi je jasno da i u njemu bujaju iste emocije i da je možda baš tada i on kao i ja postao svestan činjenice da smo uspeli, da ćemo postati roditelji. Zatim je došla i doktorka Goca da nam čestita i celo osoblje klinike bilo je presrećno zbog nas, a ja sam bila u šoku i u tom stanju bila sam još dosta dugo kasnije. Dobila sam sva potrebna uputstva od njih i krenuli smo kući. Rešila sam da nikom ne saopštim vest osim najbližih ljudi, mada ni ja još uvek nisam bila svesna. Na slici ultrazvuka koji smo dobili videla se tek mala mrljica ali držala sam tu slikicu uz sebe i već tada sam znala da će ta mala mrljica biti moje sve na svetu. Međutim već nakon povratka kući krenule su prve muke, naime počeli su da me muče jaki oštri bolovi, baš kao nekad kada sam se lečila od endometrioze. Bolovi su bili svakodnevni i celodnevni, pojavila se tu i jaka upala bešike koja me je dovodila do suza, dobila sam da pijem antibiotike, a nakon toga usledile su silne laboratorijske analize i drugi ultrazvuk. Sve je bilo u redu, i tešili su me da su moji bolovi od priraslica nakon dve operacije, zbog rana koje imam i ožiljaka nakon izgubljenog jajnika, tešila sam i samu sebe time. Nakon toga već u 12-toj nedelji trudnoće usledio je i Tranquility - Neinvazivni prenatalni test koji je pokazao da je sa bebom sve u redu i da nosim zdravog dečaka, odjednom sam zaboravila na sve muke i bila najsrećnija na celom svetu, jer samo to mi je bio bitno da je beba dobro a znala sam da ću ja već nekako sve izdržati jer sam imala najveći motiv i najlepši cilj na svetu i jaku volju, jaču nego ikada. Inače pre samog procesa lečila sam se i od ankcioznosti i kako mi je terapija naglo ukinuta preko noći i tu sam imala neke smetnje i nus pojave ali pobedila sam ih.

Tranquility - Neinvazivni prenatalni test

Bolovi nisu prestajali, teško sam se kretala, smršala sam 2 kilograma, nisam mogla da jedem, nisam izlazila iz kuće a bila sam tek na početku, i kad god bi mi bilo teško setila bih se testa i da je beba u redu, i tako bih stisnula zube i trpela, a onda jednog dana u 13-toj nedelji prokrvarila sam. Hitno sam odvedena u bolnicu i tako sam verovali ili ne morala da čekam u redu, kada su me najzad primili i pregledali pojačali su mi dozu utrogestana koji sam svakako uzimala od prvog dana inseminacije i pustili su me da idem kući. Pretrnula sam od straha tada i nisam mogla da izdržim otišla sam naredni dan kod privatnog lekara jer sam tada počela da vodim trudnoću u svom gradu da ne bih putovala non stop za BG u kliniku Ivanović u tom stanju. Na pregledu kod pvt ginekologa koji me je inače vodio 15 godina i znao sve o meni, nekad je radio i u domu zdravlja ali se penzionisao, uradila sam pregled i prvi expertni ultrazvuk, i bilo je sve ok  Bogu hvala, tada mi je i on objasnio da ja nakon svega što sam prošla sigurno neću imati laku i bezbolnu trudnoću, rekao mi je da mirujem i napravio mi plan ishrane, dao vitamine i sve potrebno. Tada su se moji napadi panike malo počeli vraćati ali autosugestijom pokušavala sam da ih držim pod kontrolom, psihijatra mi nisu savetovali tokom trudnoće. Svaki dan bila sam u strahu zbog toga što se desilo da se ne desi opet, na bolove i ostale nepogodnosti počela sam da se navikavam i da se mirim sa tim da je to u mom slučaju nažalost sve normalno i da mora biti tako. Sve što mi je preostalo u tim danima je da se opet borim ko lav i da se molim bogu da sve bude u redu i da izdržim do kraja.

5 meseci

Pored svega toga došlo je i proleće, moj najveći neprijatelj jer patim ceo život od hroničnih alergija pa sam tako morala hitno kod alergologa da mi prepiše neke terapije prilagođene mom stanju. Imala sam sreće pa sam naišla na dobru doktorku i moj problem bio je ubrzo saniran, mada sam primetila da su i same alergije bile malo manje izražene u trudnoći nego inače što mi je ginekolog i rekao da je moguće da će tako biti. Zatim su počele nesvestice i jaki bolovi u krstima, kako sam inače po prirodi jako uska i to su smatrali normalnom pojavom i nije bilo razloga za paniku, iako ja nisam mogla često ni da se pomerim a da ne vrištim od bolova što u materici, što u krstima. Zatim su se pojavili grčevi, dijareja i problemi sa varenjem pa sam se za punih 5 meseci popravila samo dva kilograma, tačno ona dva koja sam u prvih 12 nedelja izgubila, stomak je počeo tek malo da se nazire. Biću potpuno iskrena i reći ću vam da nisam uopšte imala osećaj uz sve te tegobe da sam trudna nego da sam opet bolesna, grozno zvuči ali tako je bilo.
Trajao je taj osećaj sve dok nisam osetila prve bebine pokrete, tada se sve preokrenulo, ceo moj svet, prvi put nakon saznanja da sam trudna osetila sam istinsku sreću, jer uz one sve tegobe i strahove ja jednostavno nisam mogla da se radujem u potpunosti već samo da brinem. Naredni expertni uz pokazao je opet da je sve u redu, i tako bih se ja svaki put malo smirila i gurala dalje. Onda sam počela polako da šetam, nogu pred nogu ali te šetnje su bile toliko bolne da sam svaku preplakala, a onda se desio i prvi kolaps, kratak gubitak svesti, danima posle toga nisam mogla da dođem sebi, bila sam prestravljena a zatim je usledio i drugi mnogo ozbiljniji kolaps nakon kojeg nisam znala ni gde se nalazim ni kako se sve desilo, nakon toga vratila mi se ankcioznost, strahovi su me preovladali, strah od izlaska napolje, strah da budem sama kući, strah da ne padnem na stomak i ne povredim bebu.

6 meseci

Nakon toga odradila sam sve neophodne analize i uspostavilo se da sam pored svega i malokrvna, pa sam počela da dobijam i gvožđe. Nije imalo mnogo efekata sve to pa sam i dalje imala svakodnevne nesvestice, uz to pojavila se jaka mučnina i povraćanje, naravno uz bolove koji su me pratili od prvog dana. Nakon toga u bolnici odradila sam ekofetalnu kardiografiju i tamo je sve bilo ok, za one koji ne znaju to je nešto kao ultrazvuk bebinog srca. Iako je sa bebom sve bilo u redu i ja sam bila jako srećna zbog toga toliko sam ja bila loše i bila zabrinuta kako ću izneti trudnoću do kraja. Svi su mi govorili i ubeđivali me da će trudnoća rešiti moje probleme i dijagnoze a na ovako nešto me niko nije upozorio niti mi spomenuo.

8 meseci

Moji izlasci napolje svodili su se na odlaske kod lekara i na analize, i naravno nikada nisam išla sama. Kada sam već ušla u osmi mesec bila sam malo mirnija, verovala sam da ću uspeti da sve izguram kada sam već stigla do toga ali ipak nijedan jedini dan nisam imala mira i svaki dan doneo mi je nove muke i nove brige. Gledala sam druge trudnice kako šetaju, vežbaju, sede po kafićima, idu na frizure, nisam im zavidela ali mi nije bilo jasno zašto opet moram da se patim a Bog mi dao najlepši dar na svetu posle paklene borbe, nagradio me, blagoslovio me, no verovala sam da to mora da bude tako i išla hrabro dalje, bila sam mu zahvalana na prilici koju sam dobila. Par puta zbog kolapsa dolazila mi je i hitna pomoć, plakala sam više nego ikad od brige kako ću i šta ću, stalno mi se motalo po glavi kako ću biti mama uskoro u tako lošem stanju, kroz glavu prolazilo je svašta, uz to pojavila se i strašna gorušica koja me je budila i iz sna a nesanica me je preovladala, dešavalo se da upošte ne mogu da spavam danima,a snage sam imala sve manje, glad nisam osećala jela sam na silu zbog bebe. Muž mi je bio velika podrška, da nije bilo njega ne znam šta bih. U međuvremenu počela je često da mi curi krv iz nosa, grlobolja me je mučila na svakih par dana, bolovi su postajali jači i intenzivniji, al ono najvažnije je bilo to da je beba na svakom pregledu bila dobro i da je sve bilo ok, to mi je davalo krila i snagu.

9 meseci

Kada sam najzad ušla u deveti mesec psihički sam se osećala mnogo lakše, znala sam da sam uspela da doguram skoro do samog kraja i tada me je tek uhvatio strah od porođaja, skupljala sam inače papire i analize za carski rez jer sam po proračunima svih lekara morala da se porađam na taj način zbog dve predhodne operacije i svih mojih dijagnoza. Kada sam skupila sve papire, iste te noći osetila sam da mi je pukao vodenjak, tada sam bila u 37-moj nedelji trudnoće. Torba za bolnicu bila je spremna 2 meseca unapred kao i svi papiri uredno složeni i momentalno smo krenuli u bolnicu majka, muž i ja. Primili su me na pregled i rekli mi da je u pitanju oticanje plodove vode, smestili su me i dali mi da potpišem sve papire potrebne za porođaj carskim rezom, dali su mi antibiotik i tada je već bilo svanulo. Plodova voda je sve više oticala, obavila sam jedno 5 pregleda u roku od par sati i u jednom trenutku vodenjak je bio skroz pukao i rekli su mi da se spremim za salu u 12 h. Sve se odigralo toliko brzo da nisam ni uspela da paničim i nije bilo mesta za strah, molila sam se samo stalno da sve prođe u redu, naročito kada sam čula da su odlučili uprkos svemu da me porađaju prirodnim putem na šta ja nisam nikako bila spremna jer sam se od prvog dana spremala za carski rez. Tako sam oko 10 h ujutru hrabro krenula na pripreme za porodjajnu salu i nisam ni sanjala šta me tek sve tamo čeka ali o tome čitaćete u narednom postu. Sada je ipak sve to iza mene , rodio se moj mali anđeo istog tog dana nakon 10 sati uz indukcije, epidural i epizotomiju, zove se Ivan naravno svi znate zašto i sada ima već dva meseca. Inače do kraja trudnoće dobila sam svega 10 kg, i sve napisano je lično samo moje iskustvo i desilo se lično meni, i nikako ne znači da će neko drugi sa sličnim ili istim dijagnozama proći kao ja, svako od nas je osoba za sebe i ima svoju sudbinu. Naravno i sama sam sve zaboravila kada sam prvi put uzela u naručje svoje čedo, a poenta ovog posta bi trebala biti da sam uspela uprkos svemu i onda kad su mi svi govorili da nemam šanse ja nisam odustajala.

Nadam se da tekst nije bio predugačak i dosadan i da ću uskoro uspeti da vam napišem i nastavak istog, odnosno post o porodjaju, do tada budite mi zdravi i srećni :).