Već davno sam vam obećala da ću napisati ovaj post kada ugrabim malo vremena ali se taj period toliko odužio da stvarno više nema smisla da odlažem. Mnogo pitanja sam dobila u vezi ove teme, pogotovo od žena i devojaka koje boluju kao i ja od
endometrioze i
adenomioze, kao i od mnogo žena koje se bore za potomstvo svim silama baš kao što sam se i ja borila, a bilo je pitanja i od žena sa problematičnom trudnoćom poput moje, o tome sam vam pisala
ovde. Takođe za one koji su propustili kako sam do svega ovoga došla mogu sve pročitati
ovde. Oni koji me prate znaju da je iza mene velika i duga bitka i borba, i onda nakon svega i svih tih godina, i nakon urađene inseminacije u klinici Ivanović u Beogradu, uspela sam da zatrudnim, više o tome
ovde.
Dakle sve što ću vam ovde napisati desilo se lično meni, i to je samo moje iskustvo, ne znači da će bilo ko od vas proći slično kao ja bez obzira na možda neke zajedničke dijagnoze.
Moj termin za porođaj bio je 10.10.2016. godine, ali su mi zakazali carski rez 06.10.2016. Logično je bilo da će morati da me seku jer sam imala 2 operacije, tumor jajnika, da sam isti izgubila, kako i zbog mojih dijagnoza i gomile priraslica koje su mogle biti potencijalna opasnost pri porođaju prirodnim putem. Sve je bilo spremno par dana ranije, papiri za carski rez, analize i potrebna dokumentacija, izveštaj ginekologa koji je vodio trudnoću, kao i izveštaj neuropsihijatra, kardiologa i mnogih drugih. Odlazila sam na ctg svaka dva dana i sve je bilo mirno, aparat nije pokazivao naznake prevremenog porodjaja, ali tu istu noć 29.09.2016. mene je probudila vrela voda koja mi se slivala niz butine, sreća moja da sam je osetila, skočila sam brzo iz kreveta, digla muža i za par minuta smo već bili na putu ka bolnici jer je sve bilo spremno, kako kofer tako i papiri. Došla sam u bolnicu odmah su me primili na pregled, zakačili na ctg i ustanovili da naznaka da je porođaj krenuo nema još uvek ali da mi se desilo izlivanje plodove vode, smestili su me odmah da legnem i dali mi antibiotik da ne bi došlo do neke infekcije. Oko 5 ujutru kada sam bila smeštena u sobu doneli su mi i papire da potpišem pristanak za carski rez i rekli su mi da će me u toku dana poradjati. Bila sam jako uzbudjena i od tih emocija nije bilo mesta strahu i panici, bila sam iznenadjujuće smirena, znala sam šta me čeka, ipak sam imala dve operacije pa sam znala kako teče i oporavak i sve ostao nakon reza. Ono što me je svakako iznenadilo je to da je plodova voda počela da lije iz mene sve više i više, tako da su me opet pregledali i rekli mi da će me već u podne staviti u salu jer nema vremena za čekanje. U medjuvremenu doneta je odluka da me poradjaju prirodnim putem, eto samo tako su odlučili iako sam imala izveštaje i papire da bih trebala da idem na carski rez. Nije me ni to uplašilo ali sam bila u panici jer nisam bila spremna, nisam znala ništa oko toga ni postupak disanja niti ičega, porodjaja samog po sebi nisam se plašila kao ni bolova ali sam se plašila za bebu jer su mi se vraćale reči ginekologa da priraslice mogu da puknu od naprezanja i narave haos. U razmišljanju prekinula me je sestra koja je došla po mene da me vodi u pripremnu sobu jer nije bilo vremena za čekanje. Tamo su mi odradili klistir, brijanje, zatim je usledilo tuširanje i onda sam bila spremna. Stavili su me u sobu za indukcije i tamo sam provela naredna 4 sata, žene su se samo smenjivale a ja bi ostajala i dalje, na svakih pola sata neki doktor u prolazu bi proverio stanje i uvek bih čula istu rečenicu da sam otovrena tek 1 do 2 cm. Bolovi su zaista bili nepodnošljivi, bila sam preumorna, iscrpljena gladna i žedna a ništa se dešavalo nije, samo sam osetila kako plodova voda i dalje lije iz mene. Kada su to primetili i doktori stavili su me u porodjajnu salu i pitali me da li možda želim epidural ili analgetike. Izabrala sam epidural, bila sam upućena u postupak, čitala sam dosta o tome i odmah sam se odlučila za to, želela sam da pomognem što više mogu i sebi i bebi kad sam već došla u takvu situaciju. Anesteziolog je stigao sa pomoćnicima, činilo mi se kao večnost to vreme dok su mi davali tu anesteziju. Nije me ništa bolelo ali je položaj u kojem sam morala sedeti bio neizdržljivo naporan a trajalo je predugo a ja nisa smela bukvalno da dišem kako se ne bih pomerila ni milimetar. Za svo to vreme morali su da mi mere pritisak i tako je ostalo do kraja porođaja, imala sam zakačen onaj aparat za automatsko merenje pritiska na svakih par minuta. Kada se i to završilo namestili su me da ležim, vratili me na indukcije, i davali mi infuzije jer nisam jela ni pila ništa ceo dan. Kontrakcije su bivale sve jače, a ja sam se posle 6 sati na indukcijama otvorila tek 4 cm. Počela sam da malaksam, gubim snagu, samo sam se u sebi molila bogu da sve bude u redu. U medjuvremenu došao je neki drugi lekar, i rekao ako ne uspem da se porodim prirodno vodiće me na carski rez, e tu sam zaista počela da ludim. Zar su me mučili tolike sate da bi me na kraju ipak sekli iako su oni odlučili da neće to raditi, više mi nije bilo ništa jasno i po ko zna koji put bila sam besna na naše zdravstvo, na državni sistem na sve i plašila sam se za bebu i sebe. Tog dana blo je jako mnogo porodilja, doktori i babice samo su se smenjivali, nisam znala ni ko me porađa ni šta se dešava. Epidural je pomogao da se bol ublaži ali sam kontrakcije osećala i dalje i bivale su sve jače, objasnili su mi šta treba da radim i kako da dišem neki ljubazni ljudi i na tome ću im biti večno zahvalna. Onda je usledio neki napad hladnoće počela sam da se tresem i to nije prestajalo nikako, cvokotala sam do te mere da sam odskakala od porodjajnog stola, babice su me uvile u ćebad a doktori su mi dali glukozu kroz infuziju i opet antibiotik. U svemu tome osetila sam da me ruka užasno boli jedva sam uspela da je izvučem iz ćebadi, kad videh da je sva modra i natečena, infuzija mi nije odlazila gde treba sve se zapetljalo i vena je pukla. Morali su ponovo da mi stavljalju braumilu na drugo mesto i onda sve ponovo. Na bolno mesto gde je vena pukla stavili su mi obloge. Bilo je već 21h uveče mislila sam da neću preživeti od umora, i dalje sam se tresla ništa nije pomagalo. Mislim da sam u sebi ponovaljala oče naš barem milion puta zaredom, verovala sam samo da mi tad bog može pomoći i niko više. Prošlo je skoro 20 sati kako sam bila primljena u bolnicu a ništa nisam napredovala. Tada sam već toliko bila slomljena da nisam imala snage ni da mislim ni da se molim, zubi su mi cvokotali ja sam prebledela kako su mi rekli. Onda je došao doktor da proveri stanje i rekao da sam spemna, objasnili su mi šta treba da radim, skupila sam zadnji atom snage i pratila sve onakao kako su rekli samo da bude sve u redu. Kada su rekli da stisnem zube, zadržim dah i guram 10 sekundi ja bih gurala barem 30 samo da što pre završim jer sam imala osećaj da ću pasti sa porođajnog stola iako sam bila vezana. Zažmurila sam, skoncentrisala se na kontrakcije i disanje i gurala najviše i najače što mogu, a onda sam u magli ugledala bebu kako vade iz mene i seku pupčanu vrpcu i jedino čega se sećam je da sam ih pitala da li je gotovo, oni su rekli da jeste, čestitali su mi i rekli da sam bila odličnam jako hrabra i da sam dobila sina. Neke žene koje su se u međuvremenu porađale su se mnogo derale i jaukale i psovale da sam se iskreno bila par puta jako uplašila i mislim da je to jako loše za psihu porodilja da mogu da čuju sve šta se dešava oko njih. Ja sam sama sebi obećala da ću izdržati sve šta god moram i da neću gubiti snagu na jaukanje nego ću je usmeriti na guranje i tako sam i uradila. Sam porođaj trajao je 10 minuta možda, ali su morali baš jako mnogo da me seku, a takođe su i bebu vukli vakumom, no kada sam čula plač bebe i kada su mi pokazali mog malog dečaka i stavili mi ga na grudi sve sam zaboravila. Kada sam pomislila da je najzad kraj rekli su mi da posteljica neće da izađe i da ću možda morati na kiretažu, mislim da sam onda zaista doživela najveći stres ikad, nisam više mogla da gledam ni da dišem, počeo je i napad panike. Ipak na kraju došao je jedan divan doktor i rekao da će pokušati on to da sredi da me ne muče više, sažalio se na mene bio je tu od kada i ja i video sve. Uspeo je da mi izvadi posteljicu nekim stručnim masažama ili kako se to već zove, bila je cela bogu hvala, a onda me je taj isti lekar šio. Trajalo je dugo, nije bolelo jer su mi dali anesteziju ali sam na trenutke imala užasno neprijatan osećaj čudnog zatezanja. Kad me je ušio nakačili su mi nove infuzije i rekli da ću ostati još dva sata tu da ležim a onda ću biti premeštena u sobu. Rekli su mi zatim da sam dobila divnog dečaka, njegovu težinu i dužinu, obim glave i sve po redu. Ja sam bila vrlo loše i jako umorna ali osećaj kada su mi pokazali bebu i stavili mi je na grudi na sekund, me je držao i gurao napred, bila sam samo zahvalna i srećna što je sve prošlo ipak u redu i da je beba dobro.
Kada je sve prošlo bila sam prebačena u sobu zajedno sa mojim bebcem, mene su smestili u krevet a njega ispod one lampe za grejanje, od uzbuđenja i umora nisam mogla da spavam, i samo sam gledala u njega, nisam mogla i dalje da verujem šta se dogodilo, da sam uspela najzad, da je moj mali bebac došao na svet posle toliko muka. Uspela sam samo mužu na kratko da javim sve jer nisam imala snage ni da govorim. Kada je epidural prestao da deluje pocela sam da osećam takve bolove da ja koja sam vec navikla na iste nisam mogla da izdržim, rana me je bolela kao nikad ništa do tada, a krvarila sam jako mnogo.
 |
| Prva slika po rodjenju |
Jutro sam dočekala budna nisam mogla oka da sklopim i to je vec bilo 30 sati kako nisam ni spavala ni jela. Trebala sam da idem u wc sestra mi je pomogla taj prvi put kao i svima i kad sam jedva obavila šta sam imala kada sam krenula nazad smrklo mi se pred očima počela sam da gubim svest i da padam polako, sestra me je uhvatila na svu sreću i bacila bukvalno na krevet, stavili su mi hladne obloge i umivali me da dodjem sebi. Bebac je celu noć bio miran i nije plakao dok su druge bebe vrištale, a onda je došlo vreme za posetu pedijatra za bebe i ginekologa za nas porodilje. Morala sam da se istuširam ni sama ne znam kako sam uspela ali se sećam da sam se smrzla kao nikada u životu, prozor je bio otvoren u kupatilu led ledeni a ja se onako rovita i malaksala tuširam jer moram pred pregled. To tuširanje donelo je kasnije mnoge posledice po moje zdravlje no to sada nije tema. Kada je došlo vreme da beba jede prvi put meni mleko jos nije ni počelo da nadolazi, hranili su ga dohranom kao i sve ostale bebe, čak i one koje su sisale odmah dobijale su dohranu. Sve je bilo u redu ali moj bebac je bio jako miran i tih, i sve što bi dobio da pojede on bi povratio i tako ceo dan, ja sam sa ranom ustajala non stop da bdim nad njim i jako sam se nervirala. Rečeno mi je da se verovatno nagutao plodove vode ili krvi i da će ga odvesti na ispiranje želuca. Kad su to obavili i vratili ga, nakon sledeće dohrane reagovao je potpuno isto i tako opet ceo dan, bio je miran, nije plakao, nije jeo, ja sam bila u šoku, bilo je to previše za mene a to je već bio i treći dan kako nit spavam nit jedem, malo sam grickala plazme i pila dosta vode. Na kraju kad niko nije znao šta se dešava sa mojom bebom odveli su ga na poluintenzivnu negu i stavili na infuzije. Dovodili su mi ga dva puta na dan po 5 minuta, srce mi se slamalo kada sam ga videla, gubio je na gramaži a u maloj rukici bila je braumila koja je bila ogromna naspram nje. Plakala sam , patila sam i od stresa šetala više nego što sam smela zbog rane. Prošlo je oko 48h ja nisam znala šta mi je sa detetom i niko nije znao ni da mi da informaciju, sve što bih saznala bilo je da ga ispituju. Nisam znala šta ću sama sa sobom bila sam besna na ceo svet, neki su mi govorili da je to zato što je malo ranije rođen, drugi su mi govorili da je to zato što sam se porađala prirodno a nisam smela i sve tako u krug ali niko nije znao kako je meni, bila sam sama, nisam više osećala ni ranu ni bol samo patnju i tugu. Imala sam svaki dan posete psihologa koji mi je pomagao da prebrodim situaciju u kojoj sam se našla kao i to što mi mleko ne nadolazi nikako. Cimerke su mi se smenjivale, odlazile i dolazile a ja sam ostajala i samo čekala. Šesti dan po porođaju ujutru kada je vizita došla rečeno mi je da je moja beba bolje i da ćemo ići kući ako sve bude u redu na pregledima, nisam znala kako da reagujem od sreće a opet nisam smela da se radujem unapred. U medjuvremenu od svog tog stresa meni su se vratili moji napadi panike koje sam u trudnoći koliko toliko uspevala da saniram sve dok nisam počela da padam u kolapse. Kada je najzad došao pedijatar sa pedijatrijskom sestrom i mojim bebcem mojoj sreći nije bilo kraja, sestra je sela kraj mene dala mi moju bebu u naručje i objašnjavala šta i kako treba da radim kad odemo kući a zatim je rekla da se spremam polako i da zovem muža da dodje po nas za oko 3 sata dok otpusnice ne budu gotove i sva potrebna papirologija. Tada sam počela da plačem kao malo dete ali ovaj put od sreće, da sam morala da ostanem još jedan dan i da ne znam šta mi je sa bebom mislim da ne bih preživela. Ni dan danas nisam saznala šta je tačno bio problem ali bogu hvala prošlo je , iza nas je i ne mislim o tome, prebrodila sam.
Kada smo došli najzad kući i kad sam se opustila stiglo me je sve, rana mi je pukla, ja sam se razbolela kao nikad, a beba je zahtevala svoje, mislim da su mi to bili najgori i najsrećniji dani u isto vreme, zvuči grozno znam ali tako je bilo. Ja sam se zakopala u krevet nisam mogla da ustanem 5 dana zbog rane, morala sad da pijem antibiotike da mi se ne inficira, muž mi je bio na terenu ali bogu hvala tih dana majka je bila tu uz mene, uzela je par dana slobodno i brinula o svemu dok ja nisam stala na noge. Tih par dana delovalo je kao večnost, patila sam zbog stanja i situacije, patila sam što ne mogu oko svoje bebe da radim ništa a čekala sam je toliko dugo i borila sam se ko lav da je dobijem, bila sam psihički potonula skroz a fizički sam bila bez grama snage, prehlada je uzela maha pa je od nje nastala ozbiljna upala krajnika, anemija je preovladala, bila sam nemoćna totalno, no čim je rana bila malo bolje ja sam smogla snage i ustala i preuzela sve oko bebe i tad sam se psihički malo sredila, ali fizički nikako, no ko me je pitao morala sam sve da radim i bila sam sama sa bebom. Vrlo brzo sam sa svime ušla u štos, patronažna sestra je došla svega dva, tri puta dok pupak nije otpao i da mi objasni oko kupanjia beb i tako neke stvari, videla je da nema potrebe da me obilazi jer mi je sve išlo od ruke, rođena sam da budem mama kako mi je jednom rekla. Nisam imala problema ni sa širokim povojem niti sa bilo čim, sve je bilo u redu i bebac je iako jako sporo u početku fino ručkao i prihvatao mlekice, no ponekad kada bi bljucnuo ja bih se presekla i to bi me odmah vratilo na pakao koji sam prošla u bolnici. Na sreću brzo se to sredilo pa je bebac počeo sve bolje da ručka, manje da bljucka, i jako je lepo napredovao Bogu hvala.
Sada je prošlo već 5 meseci, moj bebac je počeo da ručka i papice, borbe sa grčevima smo preživeli, sad je počela muka sa desnima, preživećemo i to, Bože zdravlja samo. Ivan je pravi mali nestaško i akrobata, on je jedna zadovoljna bebica. Uveliko guče, pokušava da priča svašta, plazi se i pravi smešne face, vrti se kao čigra, ne smem ni jedan sekund da ga ostavim samog a da nije vezan u njihalici. Voli da se igra, da mu se čita, vrlo je radoznao. Voli da se šeta, da se nosa, mazi, voli čak i da gleda crtać o avionu Dzetu koji raznosi pošiljke, raste brzinom svetlosti i već hoće i da puzi i da hoda i da sedi a ne može još uvek :). Sada je unazad par dana jako kenjkav desni su mu natečene, pokušavam na sve načine da mu pomognem ali sad dok ne izbije taj prvi zubić ko zna šta nas sve čeka, nekad plače satima, nervozan je i razdražljiv ali to je sve normalno, iako nama mamama baš bolno i teško za gledati. Prebrodili smo i prvu upalu grla, prošlo je sve bogu hvala, a na vakcinama je pravi mali hrabriša, ne trepne niti pusti glasa, barem za sada.
Što se mene tiče i mog stanja rešavam nekako jedno po jedno koliko god mogu i koliko je u mojoj moći, od lekara sam digla ruke. Anemiju sam sredila Revitom, njom dižem i imuni sistem, krajnike i stalno pristutne viruse lečim homeopatijom, a ženske probleme i cikluse pokušavam sada da saniram čajevima i
Femisan A kapima. Desio se u medjuvremenu i prvi ciklus koji je prošao onako da kažem normalno ali zato sledeći kad je došao nije prestajao punih 26 dana, a nakon porodjaja krvarila sam punih 36 dana. Bila sam par puta kod lekara, na par načina su pokušavali da mi to saniraju ali nije vredelo, na kraju su uspeli da mi ga zaustave. Taman sve ono što sam se oporavila malo palo je u vodu i morala sam sve iz početka. Naredni ciklus nisam ni dobila, a ovaj poslednji sada bio je kao onaj nekad iz najgorih perioda kada je endometrioza harala i bila budna, tako da opet moram ići na kontrolu, jer ciklus je prestao a bolovi nisu, imam ih svakodnevno. Moje borbe se nastavljaju iako su mi svi trvdili da će nakon porođaja biti bolje, ja i dalje želim da verujem u to da možda i hoće jednog lepog dana, kad-tad. Kada se sve to stavi po strani ja uživam svaki dan sa mojom bebom i ne propuštam nijedan trenutak njegovog odrastanja, novih situacija, akrobacija i nestašluka, i smatram da je on moj najveći dar za sve muke koje sam prošla u životu, kao i moja snaga da se borim dalje i moja nada za bolje sutra.
Nadam se da post nije previše naporan, dug jeste to vidim i sama ali zasita toliko toga sam prošla da je nemoguće bilo skratiti ga. Još jednom ponavljam da je ovo samo moje lično iskustvo koje sam podelila sa vama, jer ste vi to tražili, kao i mnoga druga, jer tako je ovaj blog i nastao. Do nekog narednog posta budite mi zdravi i srećni , a svima koji se bore za potomstvo želim puno sreće i samo verujte, ne odustajte nikad, čak i kada vam kažu da nema šanse vi ne posustajte, i uspećete baš kao i ja <3
