Me VS Endometrioza

Evo obećanog posta o mojoj borbi sa Endometriozom o kojoj sam vam pisala u predhodnom postu. Sve što ovde pročitate istina je i desilo se lično meni. Unapred želim da kažem da ne želim sažaljenja niti išta slično tome, ja sam živa Bogu hvala i kucam sada ovaj post ne bi li vas što bolje uputila u ovu užasnu dijagnozu. Dugo nisam pričala o svom iskustvu skoro nikom jer mi je bilo suviše bolno, ali sad kako je prošlo 10 godina nemam više taj problem, čak se i lakše osećam. Upozoravam da sadržaj priče može u trenucima biti i težak pa preskočite te delove. Takođe neću spominjati imena i ustanove jer smatram da je to sada nakon svega totalno nevažno, daleko je iza mene.

Sve je počelo krajem aprila 2004-te godine, radila sam u dečijem butiku kao prodavačica. Do tad sam bila bezbrižna devojka puna života, vesela, volela sam da izlazim, da đuskam, da se provodim, konzumirala sam cigarete i ponekad neko alkoholno piće (uglavnom crno vino). Bila sam relativno zdrava ako se izuzmu česte upale krajnika, bešike i sezonske alergije. Imala sam puno društva i bila sam većinom omiljena, međutim samo sa odabranima sam se baš sprijateljila jer uvek sam umela da prepoznam u ljudima šta mi odgovara a šta ne na prvi pogled. Išla sam redovno na ginekološke preglede jer sam rano dobila ciklus i bio je uvek bolan činilo mi se više nego kod mojih vršnjakinja.
Jedan dan počeo je mnogo da me boli stomak, onako nedefinisano, jako oštro da sam se u par navrata morala saviti. Nisam bila ni sigurna tačno gde me boli,no kako se smirilo u toku dana odahnula sam.A onda se sledeći dan bol vratio jače i intenzivnije, da sam morala da odem kući sa posla i legnem, a zatim sam se javila doktoru. Trajalo je to punih 9 dana i noći sve gore i gore, lekari su me šetali od jednog do drugog pa zatim opet vraćali ispočetka, i svaki od njih me je samo stiskao i stiskao a meni su i bez toga oči ispadale od bolova. Bila sam na svim odeljenjima po bolnicama i uradili su mi sve analize, 9 dana niko nije znao šta mi je. Na svoju ruku sam u međuvemenu otišla i kod privatnog ginekologa koji je važio za jednog od najboljih, imenovati neću nikog jer sam to ostavila iza sebe i želim da tako i ostane. Po njemu nalaz je bio savršen, pa su lekari i to izuzeli kao mogućnost bola. Konačno posumljali su na slepo crevo ali vratili me kući. Tu 9-tu noć pozlilo mi je jako, celo telo mi se grčilo, počela sam da trnem i kao svest da gubim. Komšija je mene i mamu strpao u kola i usred noći odveo na hitnu hirurgiju, gde su me stavili u hodnik da čekam na red u takvom stanju. Konačno kad je neko primetio da sam ja na ivici da padnem uveli su me, smestili me i stavili hitno na infuziju.

Sledećeg što se sećam je da se budim u bolničkom krevetu, skroz omamljena sa ogromnom mučninom, malaksala i slaba kao nikad. Pokušavam da se pomerim ne mogu, pogledam dole ono stomak skroz uvijen, stavljen dren a ja prikačena na infuziju. Pitam tamo nekog šta mi se desilo a glasa nemam, samo čujem odgovor onako kao kroz tunel da moram da sačekam lekara. U medjuvremenu unezverena tako shvatim da sam ipak živa i tu osetim olakšanje. Doktor je došao, seo kraj kreveta i sve mi objasnio,ne sećam se da li je to bio taj dan ili dan kasnije. Rekao mi je da sam operisana 1 maja, da je on tad bio na dežurstvu, da me je očistio, sredio, izvadio slepo crevo onako usput kad me je već sekao, iako to nije bio moj problem, a zatim mi saopštio da je u pitanju jajnik, a kako on nije ginekolog nije ništa dirao oko toga nego samo odradio svoj deo posla i spasao mi život, jer sam imala unutrašnje krvarenje kako on reče i beskrajno mu hvala. Cista mi je po njegovim rečima pukla u stomak i izazvala sve te muke, i kako su dani prolazili to se više širilo po stomaku i penjalo se i mogla sam dobiti i sepsu al kažem opet hvala Bogu i tom divnom čoveku koji me je tada spasao. Objasnio je mojom mami kasnije da je rez veliki jer kad je krenuo da seče krv je počela da šiklja pa je morao što pre da reaguje. Tek narednih dana mi se vraćala slika kroz bljeskove, hirurški sto, hirurzi a u ušima mi odzvanjalo lupanje onih metalnih aparata ili kako se to već zove. Usledio je dug oporavak u bolnici koji sad nije tema, i nakon 3 nedelje sam bila puštena kući i upućena na dalje lečenje kad rana zaraste u ginekološku bolnicu.
Posle nekog vremena javila sam se tamo, i bila upućivana na razne preglede a zatim su mi se odredile i hormonalne terapije. Objasnili su mi da imam problem sa jajnikom i da će pokušati lekovima to da mi saniraju. Nisam se još bila oporavila od operacije kad je usledio šok od tih terapija, bilo mi je tako loše, muka, nesvest, neki osećaj koji se ne može objasniti, ali sam sve pila redovno i trpela ne bi i se izlečila. A onda me upute posle godinu dana da uradim analizu CA125 (tumorski marker) i rezultat mi ne bude dobar, još jedan šok. Svo to vreme sam mislila samo na jedno, kako to onaj ginekolog kod kojeg sam bila samo dan pred operaciju ništa nije video. Moja majka je čak išla kod njega i tražila objašnjenje tvrdio je da se cista podvukla pod jajnik i da se zato nije pokazala. Neću ništa da tvrdim lekar nisam nit da krivim ikog ali mi je to tad bilo neobjašnjivo.
Javila sam se sa rezultatom CA125 u bolnicu, i tada sam doživela najgori šok do tad-zakazali su mi operaciju, novu, opet. Nisam mogla da se smirim i mislila sam da mi se svet ruši, nisam imala snage ponovo kroz to da prođem, ali nisam imala drugi izbor, stisnula sam zube i čekala taj datum. Do tad nisam ni spoznala tog velikog borca u sebi i tako hrabru devojku.
Bio je septembar 2005-te, javila sam se u bolnicu u zakazanom terminu, i bila ponovo operisana, sečena na isti rez. Opet ista priča budim se u šok sobi, sve isti osećaji ali bol mnogo jači i slabost veća. Opet sam čekala hirurga koji me je operisao da mi objasni o čemu je reč, i tada saznam da sam ostala bez levog jajnika, levog jajovoda, dela trbušne maramice, da je bio tumor jajnika u pitanju, da se to šalje sad na neke analize pa će se za ne znam kolko dana znati šta je u pitanju tačno, i ne sećam se šta mi je još rečeno tad jer posle saopštenja o jajniku utonula sam u neki tunel sa mislima. Bila sam očajna, nisam znala šta me čeka sad dalje i kakav će mi život biti.
Bila sam otpuštena posle 3 nedelje opet kući,čekala sam te rezultate sa mojom majkom u znoju i suzama, i kad sam ih napokon dobila pisalo je ENDOMETRIOZA. Naravno tad nisam znala ništa o tome. Teško sam se oporavila nakon svega toga, kad sam bila na skidanju konaca saopšteno mi je da ću teško moći da imam decu i još neke stvari vezane za dijagnozu, kao i terapije inekcijama koje me čekaju ali sam hrabro ustala i krenula dalje, a onda je tek počeo pakao o čemu ćemo u nekom narednom postu, mislim da vam je za sada previše.
Hvala svima koji su odvojili vreme da ovo pročitaju, znam da možda mnogima nije zanimljivo i da bi više voleli da čitate o nekim kremicama, ali možda će ovo nekom koristiti nekad, što je i zamisao ovog bloga. A biće i o kremicama i veselijim temicama, polako samo :)


Više o samoj dijagnozi Endometrioze ovde.
Povezani textovi  Me VS Endometrioza #2 , Diphereline-hormonalne inekcije, Me VS Endometrioza #3, Adenomioza nova djagnoza 2015