Sreća je zdravlje: Endometrioza

Приказивање постова са ознаком Endometrioza. Прикажи све постове

уторак, 13. август 2019.

Femisan A kapsule - II deo

Photo by Bojana Stevanovski

Pre godinu ipo dana napisala sam Vam svoje prve utiske o Femisan A kapsulama, koji možete pročitati OVDE ukoliko ste ga propustili. Mnogo toga se izdešavalo na polju mog zdravstvenog stanja ali jedno nije, endometrioza je i dalje tu, i dalje je prisutna uz adenomiozu i remeti mi svakodnevnicu i dan danas nakon 15 godina, ali sada zahvaljujući ovim kapsulama ja se lakše borim sa njom, i na nogama sam, živim, aktivnija sam nego ikada pre, moj dnevni raspored je pretrpan, što ste verujem i sami primetili čim ne pišem blog više od dve godine skoro, nažalost, ali tako se namestilo. Sve stižem i postižem, osim u onim danima, e tada nažalost i dalje imam velikih problema i tu nikakve kapsule, kapi pa čak ni kombinacije jednostavno pomoći ne mogu. Ali moj život van toga svakako je mnogo kvalitetniji, ako izuzmemo par situacija u kojima sam se našl ali sam se iz istih i izvukla vrlo brzo. Više o tome u nastavku posta.

Photo by Bojana Stevanovski

FEMISAN A plus Maca kapsule su prirodna formula koja doprinosi održavanju normalnih fizioloških funkcija reproduktivnih organa kod žena. FEMISAN A plus Maca kapsule doprinose normalnoj plodnosti i reprodukciji, normalnoj sintezi DNK i proteina, a imaju i ulogu u procesu deobe ćelija. Takođe doprinose regulaciji hormonske aktivnosti i zdravlju reproduktivnih organa, kao i smanjenju menstrualnih nelagodnosti. FEMISAN A plus Maca kapsule su potpuno prirodni proizvod na biljnoj bazi, bez neželjenih dejstava. One balansiraju telesne funkcije i čuvaju zdravlje žena, od puberteta do menopauze. Ne sadrže hormone niti konzervanse. Ako se upotrebljavaju prema uputstvu, mogu se koristiti neograničeno dugo. (izvor).

Tokom reproduktivnog perioda žene se najčešće susreću sa nekim od sledećih tegoba:
-ciste na jajnicima
-miomi na materici
-poremećaji menstrualnog ciklusa
-bolne menstruacije
-endometrioza
-PCOS - sindrom policističnih jajnika
-fibrocistične promene u dojkama
-ženska neplodnost - sterilitet
-ranice na grliću materice
-PMS

*Moderno doba u kome živimo nudi nam velike prednosti i udobnosti, ali ih često skupo plaćamo: stalno smo u žurbi, pod stresom, pokušavamo da balansiramo obaveze i dužnosti. Često se osećamo kao nezaustavljivi voz koji juri i nemamo vremena ni da mislimo kakve sve to posledice ostavlja na naše zdravlje, sve dok ne bude suviše kasno. Moderni tempo života naročito pogađa žene, koje su preopterećene karijerom i obavezama oko porodice. Zato su redovni ginekološki pregledi neophodni, a lekovito bilje je idealno rešenje da se leče, umanje i spreče poremećaji ženskog reproduktivnog sistema.

Photo by Bojana Stevanovski

Način upotrebe
Terapeutski – 2 kapsule 2 puta dnevno, pre obroka Jednu dozu (dve kapsule) direktno progutati, ili sadržaj rastvoriti u čaši vode, toplog čaja ili soka.
Preventivno - 1 kapsula 2 puta dnevno, pre obroka Jednu dozu (jednu kapsulu) direktno progutati, ili sadržaj rastvoriti u čaši vode, toplog čaja ili soka.

Neželjena dejstva
Nisu poznata.

Kontraindikacije
FEMISAN A plus Maca, kapsule ne treba koristiti tokom trudnoće.

Način čuvanja
Preparat čuvati zatvoren, u originalnom pakovanju, na tamnom mestu i sobnoj temperaturi, van domašaja dece.

Pakovanje
Plastična kutija sa 60 komada kapsula. (izvor).

Photo by Bojana Stevanovski

Nakon teške trudnoće i još težeg porođaja moje stanje se dosta pogoršalo, o tome sam vam već jednom prilikom pisala ali nisam zaista davno. Dešavali su se strašni odlivi i odlasci u bolnicu maltene svaki mesec, bolovi su bili prisutni i van menstrualnog ciklusasvakodnevno, imunitet mi je padao sve više i više, pokušali su lekari opet da me vrate na neke hormonalne terapije no nije se to dobro pokazalo, i na kraju sam ja rešila da stavim tačku na sve, da krenem da pijem samo Femisan kapsule i da intenzivno radim samo na jačanju imuniteta. Okrenula sam se svom detetu maksimalo koje mi je davalo snagu za dalju borbu i borila sam se, jako i snažno. Dan danas imam jake odlive u ciklusu, ponekad se dese i dva puta mesečno, ali ne dozvoljavam im više da me me obore, ne dozvoljavam im da me uplaše pre svega. Želim i pokušavam da verujem da je to prosto moja sudbina od koje pobeći ne mogu i da će kad to prođe opet do narednog puta biti sve ok, da ću izgurati do tog prirodnog klimaksa bez da opet idem pod nož, da ću biti turbo mama, dobra žena, domaćica, radnica i sve ono u čemu se trudim biti dobra ili najbolja. Nisam vam nikad spomenula ali pored svih obaveza ja imam svakodnevni rad sa svojim sinom, idemo kod defektologa sada već godinu dana i radna dijagnoza mu je poremećaj pažnje. Kako idemo u razvojni centar ja učim ustvari kako treba da radim sa njim a onda to znanje primenjujem svakodnevno, celodnevno na Ivana, i tako svaki dan, priznaćete da treba tu mnogo strpljenja, volje i snage a pre svega dobrog zdravlja. Sada smo dosta napredovali pa smo spremni da krenemo i kod logopeda. U svemu tome pomažu mi ove čudesne kapsule, daju mi snagu, koliko toliko mi skraćuju dane ciklusa i odliva, malo mi pomognu oko regulacije pms simptoma, nakon ciklusa vrlo brzo me vrate u normalu. Pijem ih svakodnevno, bez pauze i ne mogu bez njih. Nekad se desii par meseci zaredom da mi i ciklus regulišu i da ga dobijam na oko 25 dana što je zaista čudesno za mene. Nastavljam da ih pijem , bez pauze, do kraja, i preporučujem ih baš svima. :).

Photo by Bojana Stevanovski

Dejstvo:

VIRAK (ALCHEMILLA VULGARIS)
Ova izuzetna biljka vekovima je poznata ženama koje su u njoj tražile spas. Ona olakšava predmenstrualne simptome, bolne menstruacije izazvane poremećajima kao što su endometrioza, adenomioza, miomi na materici ili infekcije. Odličan je adstringent zbog visokog procenta tanina. Zato nije efikasna samo kod ženskih tegoba, već i kod poremećaja organa za varenje, čireva, dijareje i krvarenja. Dokazano je da ima antitumorno dejstvo.

CRVENI ZDRAVAC (GERANIUM MACRORRHIZUM)
Ova biljka je u narodu poznata kao donosilac zdravlja i dugovečnosti. Zdravac smanjuje nadutost, što je još jedan od simptoma PMS-a. Pomaže zarastanje rana i opekotina, balansira krvni pritisak i deluje kao blagi sedativ. Ima jaka antioksidantna svojstva, pomaže organizmu da se oslobodi slobodnih radikala i tako jača imunitet. Uništava mikrobe i štiti jetru.

HAJDUČKA TRAVA (ACHILLEA MILLEFOLIUM)

Poznata još iz antičkog perioda, hajdučica je spazmolitik – ublažava grčeve i bol, naročito u donjem stomaku, pa je veoma efikasna kod menstrualnih bolova ili nelagodnosti koje izazivaju druga oboljenja reproduktivnih organa.

NEVEN (CALENDULA OFFICINALIS)
I biljka i cvet imaju jako antimikrobno dejstvo. Neven smiruje upale i veoma je efikasan u zaceljivanju rana i opekotina. Ne samo da pomaže kod poremećaja ženskih reproduktivnih organa, već pomaže i kod gastrointestinalnih poremećaja – čireva, zatvora i parazita. Odličan je diuretik i ta osobina naročito dolazi do izražaja tokom PMS-a kada pomaže kod izbacivanja viška vode iz organizma.

ZLATNA MAKA (LEPIDIUM MEYENII)
Maka potiče iz surovih predela Anda gde vekovima odoleva ekstremnim vremenskim uslovima. U tradicionalnoj medicini koristi se preko 2000 godina kao lek za mnoge bolesti, za jačanje organizma i otpornost. Smatra se da maka efikasno otklanja simptome reumatizma, stimuliše metabolizam i otklanja depresiju. Jača pamćenje, efikasno eliminiše posledice stresa i post-traumatskih poremećaja, pomaže kod anemije, zadržavanja vode u organizmu i alkoholizma. Maka podiže nivo energije, balansira hormone i jača plodnost kako žena tako i muškaraca. Pomaže ženama tokom reproduktivnog perioda života, ali i tokom perimenopauze i menopauze.

RUSOMAČA (CAPSELLA BURSA-PASTORIS)
Ova lekovita biljka reguliše krvni pritisak i jača srce. Veoma efikasno zaustavlja krvarenje i zaceljuje rane i opekotine. Pomaže kod menstrualnih i predmenstrualnih tegoba, produženog krvarenja i poremećaja ciklusa.

CINK
Ovaj esencijalni element igra krupnu ulogu u brojnim biološkim funkcijama: reguliše metabolizam, genetsku aktivnost, funkcije kostiju i mišića, mentalne funkcije, štiti ćelije, pomaže rast i razvoj, utiče na zdravlje očiju i vida, reguliše nivo insulina, aktivnost imunog sistema, ima antioksidantno dejstvo, štiti zdravlje kože... Cink je takođe neophodan za održavanje hormonalnog balansa i plodnost, kod žena i kod muškaraca.

Photo by Bojana Stevanovski

Za sve informacije slobodno se obratite u inbox stranice Herbasvet, ljubazni ljudi uvek će Vam rado izaći u susret za neki savet. Takođe tu je i FB stranica Femisan A kao i zvanični sajt http://www.herbasvet.com/. Takođe post o Femisan A kapima možete pročitati ovde, a to je ujedno i najčitaniji post ikad od nastanka bloga.
*Veliko hvala mojoj prijateljici Bojani na predivnim fotografijama <3

Kakva su Vaša iskustva sa Femisan preparatima?

петак, 19. јануар 2018.

Femisan A - KAPSULE

*Prirodna formula za žene*

Photo by Bojana Stevanovski

HAJDUČKA TRAVA (ACHILLEA MILLEFOLIUM)

Photo by Bojana Stevanovski

MOJE ISKUSTVO SA KAPSULAMA:

Dragi pratioci bloga, prvi post o Femisan A kapima napisala sam u novembru 2014. godine, i od tada do danas on je najčitaniji post na blogu sa rekordnim brojem od čak 63000 pregleda. Jako sam ponosna na to i zaista mi je drago da je naišao na tako veliko interesovanje čitalaca. Kapi sam pila dosta dugo a o efektima i svim detaljima možete pročitati ovde. Kada sam počela pripreme za vto prestala sam sa upotrebom kapi, i tokom trudnoće nisam ih pila. Nakon porođaja moji problemi su se pogoršali, o tome sam Vam pisala ovde. Ljubazni saradnici bloga i moji veliki prijatelji iz kompanije Herbasvet uvek su bili u toku svih dešavanja i odmah nakon porođaja javili su mi vest da su se na tržištu pojavile i kapsule koje imaju dodatak zlatne make, cinka i ne sadrže alkohol, i ponudili su mi ih na testiranje. Od tada do danas pijem kapsule svaki dan, bez pauze. Prolazila sam kroz razne faze, ali ja od kapsula ne odustajem, znam koliko su dobre i kvalitetne i koliko su dragoceni sastojci u njima. Verujem da će mi na kraju zaista pomoći i da će mi ublažitit tegobe sa kojima se svakodnevno susrećem zbog endometrioze i adenomioze. Uz zdravu ishranu i zdrav način života sigurna sam u dobre krajnje rezultate a male promene su već osetne sa vremena na vreme. Rado ih preporučujem svima kako zbog gore navedenih tegoba tako i zbog jačanja imuniteta i poboljšanja opšteg stanja organizma, pa čak i metabolizma.

Photo by Bojana Stevanovski

Za sve informacije slobodno se obratite u inbox stranice Herbasvet, ljubazni ljudi uvek će Vam rado izaći u susret za neki savet. Takođe tu je i FB stranica Femisan A kao i zvanični sajt http://www.herbasvet.com/. Na FB stranici mog bloga više puta bili ste u prilici da osvojite ove zlata vredne kapsule, a verujem da će biti još prilika, zato nas pratite :).

Takođe veliko hvala mojoj prijateljici Bojani na predivnim fotografijama <3

Kakva su Vaša iskustva sa Femisan preparatima?

Povezani textovi Me vs endometrioza, Me vs endometrioza 2, Me vs endometrioza 3, Adenomioza - moja nova dijagnoza, Prve pripreme za vto, Inseminacija-moje iskustvo, Borba sa endometriozom i adenomiozom.

уторак, 12. децембар 2017.

Borba sa endometriozom i adenomiozom nakon porođaja

izvor slike

Dugo me nije bilo, iskrena da budem kada sam sela da napišem ovaj post neko vreme sam gledala u jednu tačku jer nisam znala odakle ni kako da počnem. Tema na koju pišem je svima koji me prate dobro poznata, sa njom sam započela pisanje ovog bloga jer ona je nažalost prisutna u mom životu sada već punih 14 godina. Mislila sam i čvrsto verovala da više nikada neću morati da pišem ili pričam o endometriozi, da će mi samo ostati kao ružno sećanje, ali to se nije dogodilo. Svi stručnjaci tvrdili su mi da će se ona smiriti, povući na neko duže vreme ili čak skroz nestati nakon porođaja ali to se nije desilo, ne u mom slučaju. Desilo se skroz obrnuto, meni se dijagnoza nakon toga pogoršala i postala nepodnošljiva u svakom smislu. Postalo je nemoguće živeti i funkcionisati a kamoli gajiti bebu, toliko dugo željenu i posle toliko muka dobijenu. Nakon porođaja i oporavka delovalo je sve normalno, na prvom pregledu nalaz je bio uredan i dobila sam odmah da pijem ponovo hormonske terapije, jer prosto tako to ide kad su u pitanju moje dijagnoze. Iako sam ranije tu terapiju već uzimala i podnosila je kako tako, ovaj put mi je donela samo velike probleme koje sam uspela ipak na kraju da sredim bez nekih većih posledica, a onda se desio taj prvi bolni napad. Naime bol je bila toliko jaka da ja koja sam navikla da trpim sve i ostanem na nogama, nisam mogla da izdržim. To je bila bol koja obara sa nogu, negde duboko u materici a opet je udarala toliko jako i u noge i u ceo stomak, želudac. Bol koja nije prestajala 24h dnevno, zbog koje sam završila na urgentnom, pa zatim naravno na ginekološkom odeljenu po ko zna koji put. Ustanovljeno je da je to bol prouzrokovana endometriozom i adenomiozom i bila sam puštena kući uz neke savete i dati su mi neki predlozi za lečenje. Posle toga bol bi se ponekad smanjila ali nije prestajala nikad, a kada bi se pogoršala svaki put bi me odveli do UC jer sam svaki put bukvalno padala sa nogu i tako sve u krug. Predlozi su bili razni, da opet primam inekcije koje izazivaj veštački klimaks, pisala sam vam o njima, do toga da možda treba da izvadim matericu, ali sve što sam dobijala bilo je možda, ništa konkretno i svaki put neki novi lek protiv bolova, naravno da nijedan nije delovao pa ih nisam ni pila. Moj život se ponovo pretvorio u pakao ali sada mi je sve to mnogo teže palo i mnogo sam teško podnosila, zbog bebe. Mnogi možda ne znaju ali Ivana maltene odgajam sama, muž mi radi non stop a često je i na terenima, majka mi dođe malo kad može i to je to. On je jedan nemiran i sladak dečko, nema sekund mira i njegovo odgajanje postaje sve teže sa njegovim prohodavanjem, pogotovo što sam ja od onih mama koje svaki dan kuvaju posebne obroke za bebu, sama mu pravim sve, svaki dan. Takođe sve oko stana radim sama, osim kada mama dođe pa sve to odradi umesto mene, nimalo lak posao uz konstantne bolove, složićete se. Pored toga nažalost, imam i drugih zdravstvenih problema, ali oni nisu tema ovaj put. Ovaj post ne pišem da bih kukala niti išta slično, delim svoje iskustvo sa Vama kao i uvek do sada i izveštavam vas o novim dešavanjima na zdravstvenom polju i uopšteno o tome šta mi se dešava i zašto me nema.

slika skinuta sa neta

Moja poslednja poseta bolnici bila je sada nedavno i tada sam dobila nešto drugačiji odgovor i najzad neki drugačiji predlog, iako sam sumnjičava prema svemu već postala, na sekund sam pomislila da možda ima neke nade, ali brzo nakon toga sam shvatila da je to opet mač sa dve oštrice , kao uostalom i sve kada je reč o ovim podlim dijagnozama. Taj doktor kod kojeg sam bila poslednji put rekao mi je da preko postoji lek koji se koristi za lečenje i ublažavanje simptoma endometrioze i adenomioze i da je dao dobre rezultate kada je reč o bolovima. Peporučio mi je da počnem da ga pijem 12 meseci bez prestanka, dakle svaki dan, u isto vreme. Naravno radi se hormonskim tabletama, koje kao što sam rekla kod nas ne možemo naći, ali mi je on objasnio kako i gde mogu doći do njih, pa da ih čak neke apoteke i mogu poručiti za mene. Raspitala sam se naravno o svemu tome u roku od dva dana i saznala da preko apoteke taj lek košta pola nečije plate i u startu znala da ga moram vijati kod nekog od preko. U zemljama EU on se redovno prodaje u apotekama, a u nekim zemljama dobija se i na lekarski recet uz participaciju. Vrlo brzo sam se snašla i oko te nabavke leka i svega ali je ostala u meni nedoumica, šta raditi i da li ga uopšte početi piti, jer njegove kontraindikacije su blago rečeno horor. Znam, svaki hormonski lek ih ima, prošla sam sito i rešeto što se svega toga tiče ali nije isto, bila sam sama i mogla sam da priuštim sebi da padnem u nesvest, da mi pozli, da ne mogu danima da ustanem iz kreveta itd,a sada to nikako ne mogu i ne smem, no shvatila sam da je to verovatno sada jedino rešenje pa sam tako rešila i da počnem da ih pijem pa šta mi bog da. Ako ih ne budem mogla podneti prekinuću terapiju, svakako nakon 4 ispijene kutije mora se ići na kontrolu, a isto tako svaka hormonska terapija mora se piti bar 3-4 meseca da bi se organizam eventualno navikao na kontraidikacije, u slučaju da one nisu nepodnošljive pa da se lek ne može nikako piti. Naravno o svemu tome izvestiću vas opet kroz neki naredni post, iskreno se nadam da ćemo se najzad češće družiti. Pored bebe kao što je Ivan jako je teško naći 5 minuta za bilo šta jer je on po ceo dan aktivan, i kada zaspi ponekad preko dana to traje vro kratko i to moram da iskoristim da poradim kućne poslove, a uveče dok on zaspi ja budem bukvalno mrtva i tako svaki dan, ali ne žalim se na taj umor, najslađi je od svih drugih. Iako mi je porođaj doneo samo nevolje nažalot, da se vreme vrati opet bih učinila isto, Ivan je nešto najlepše pored muža što mi se moglo desiti, i oni me pored svega ovoga drže na nogama i sa najačim bolovima, daju mi snagu i daju mi krila. Takođe želim da se zahvalim jednoj maloj grupici odabranih žena koje su uz mene svaki dan, koje me bodre i daju svu moguću podršku, prepoznaće se one same. Iskreno se nadam da ću nekad imati i lepe vesti da vam napišem povodom mojih zdravstvenih tegoba, a do tada ostaje mi samo da se borim, a vama poručujem da čuvate zdravlje jer sve bez zdravlja je ništa !

Više o samoj dijagnozi Endometrioze ovde.
Povezani textovi Me VS endometrioza, Me VS Endometrioza #2 , Diphereline-hormonalne inekcije, Me VS Endometrioza #3, Adenomioza nova djagnoza 2015, cuda su moguca i deda mraz postoji, inseminacija-moje iskustvo, trudnoca-moje iskustvo, porodjaj prirodnim putem uz epidural-moje iskustvo,

среда, 15. март 2017.

Porođaj (prirodnim putem uz epidural) - Moje iskustvo

izvor slike

Već davno sam vam obećala da ću napisati ovaj post kada ugrabim malo vremena ali se taj period toliko odužio da stvarno više nema smisla da odlažem. Mnogo pitanja sam dobila u vezi ove teme, pogotovo od žena i devojaka koje boluju kao i ja od endometrioze i adenomioze, kao i od mnogo žena koje se bore za potomstvo svim silama baš kao što sam se i ja borila, a bilo je pitanja i od žena sa problematičnom trudnoćom poput moje, o tome sam vam pisala ovde. Takođe za one koji su propustili kako sam do svega ovoga došla mogu sve pročitati ovde. Oni koji me prate znaju da je iza mene velika i duga bitka i borba, i onda nakon svega i svih tih godina, i nakon urađene inseminacije u klinici Ivanović u Beogradu, uspela sam da zatrudnim, više o tome ovde.
Dakle sve što ću vam ovde napisati desilo se lično meni, i to je samo moje iskustvo, ne znači da će bilo ko od vas proći slično kao ja bez obzira na možda neke zajedničke dijagnoze.

Moj termin za porođaj bio je 10.10.2016. godine, ali su mi zakazali carski rez 06.10.2016. Logično je bilo da će morati da me seku jer sam imala 2 operacije, tumor jajnika, da sam isti izgubila, kako i zbog mojih dijagnoza i gomile priraslica koje su mogle biti potencijalna opasnost pri porođaju prirodnim putem. Sve je bilo spremno par dana ranije, papiri za carski rez, analize i potrebna dokumentacija, izveštaj ginekologa koji je vodio trudnoću, kao i izveštaj neuropsihijatra, kardiologa i mnogih drugih. Odlazila sam na ctg svaka dva dana i sve je bilo mirno, aparat nije pokazivao naznake prevremenog porodjaja, ali tu istu noć 29.09.2016. mene je probudila vrela voda koja mi se slivala niz butine, sreća moja da sam je osetila, skočila sam brzo iz kreveta, digla muža i za par minuta smo već bili na putu ka bolnici jer je sve bilo spremno, kako kofer tako i papiri. Došla sam u bolnicu odmah su me primili na pregled, zakačili na ctg i ustanovili da naznaka da je porođaj krenuo nema još uvek ali da mi se desilo izlivanje plodove vode, smestili su me odmah da legnem i dali mi antibiotik da ne bi došlo do neke infekcije. Oko 5 ujutru kada sam bila smeštena u sobu doneli su mi i papire da potpišem pristanak za carski rez i rekli su mi da će me u toku dana poradjati. Bila sam jako uzbudjena i od tih emocija nije bilo mesta strahu i panici, bila sam iznenadjujuće smirena, znala sam šta me čeka, ipak sam imala dve operacije pa sam znala kako teče i oporavak i sve ostao nakon reza. Ono što me je svakako iznenadilo je to da je plodova voda počela da lije iz mene sve više i više, tako da su me opet pregledali i rekli mi da će me već u podne staviti u salu jer nema vremena za čekanje. U medjuvremenu doneta je odluka da me poradjaju prirodnim putem, eto samo tako su odlučili iako sam imala izveštaje i papire da bih trebala da idem na carski rez. Nije me ni to uplašilo ali sam bila u panici jer nisam bila spremna, nisam znala ništa oko toga ni postupak disanja niti ičega, porodjaja samog po sebi nisam se plašila kao ni bolova ali sam se plašila za bebu jer su mi se vraćale reči ginekologa da priraslice mogu da puknu od naprezanja i narave haos. U razmišljanju prekinula me je sestra koja je došla po mene da me vodi u pripremnu sobu jer nije bilo vremena za čekanje. Tamo su mi odradili klistir, brijanje, zatim je usledilo tuširanje i onda sam bila spremna. Stavili su me u sobu za indukcije i tamo sam provela naredna 4 sata, žene su se samo smenjivale a ja bi ostajala i dalje, na svakih pola sata neki doktor u prolazu bi proverio stanje i uvek bih čula istu rečenicu da sam otovrena tek 1 do 2 cm. Bolovi su zaista bili nepodnošljivi, bila sam preumorna, iscrpljena gladna i žedna a ništa se dešavalo nije, samo sam osetila kako plodova voda i dalje lije iz mene. Kada su to primetili i doktori stavili su me u porodjajnu salu i pitali me da li možda želim epidural ili analgetike. Izabrala sam epidural, bila sam upućena u postupak, čitala sam dosta o tome i odmah sam se odlučila za to, želela sam da pomognem što više mogu i sebi i bebi kad sam već došla u takvu situaciju. Anesteziolog je stigao sa pomoćnicima, činilo mi se kao večnost to vreme dok su mi davali tu anesteziju. Nije me ništa bolelo ali je položaj u kojem sam morala sedeti bio neizdržljivo naporan a trajalo je predugo a ja nisa smela bukvalno da dišem kako se ne bih pomerila ni milimetar. Za svo to vreme morali su da mi mere pritisak i tako je ostalo do kraja porođaja, imala sam zakačen onaj aparat za automatsko merenje pritiska na svakih par minuta. Kada se i to završilo namestili su me da ležim, vratili me na indukcije, i davali mi infuzije jer nisam jela ni pila ništa ceo dan. Kontrakcije su bivale sve jače, a ja sam se posle 6 sati na indukcijama otvorila tek 4 cm. Počela sam da malaksam, gubim snagu, samo sam se u sebi molila bogu da sve bude u redu. U medjuvremenu došao je neki drugi lekar, i rekao ako ne uspem da se porodim prirodno vodiće me na carski rez, e tu sam zaista počela da ludim. Zar su me mučili tolike sate da bi me na kraju ipak sekli iako su oni odlučili da neće to raditi, više mi nije bilo ništa jasno i po ko zna koji put bila sam besna na naše zdravstvo, na državni sistem na sve i plašila sam se za bebu i sebe. Tog dana blo je jako mnogo porodilja, doktori i babice samo su se smenjivali, nisam znala ni ko me porađa ni šta se dešava. Epidural je pomogao da se bol ublaži ali sam kontrakcije osećala i dalje i bivale su sve jače, objasnili su mi šta treba da radim i kako da dišem neki ljubazni ljudi i na tome ću im biti večno zahvalna. Onda je usledio neki napad hladnoće počela sam da se tresem i to nije prestajalo nikako, cvokotala sam do te mere da sam odskakala od porodjajnog stola, babice su me uvile u ćebad a doktori su mi dali glukozu kroz infuziju i opet antibiotik. U svemu tome osetila sam da me ruka užasno boli jedva sam uspela da je izvučem iz ćebadi, kad videh da je sva modra i natečena, infuzija mi nije odlazila gde treba sve se zapetljalo i vena je pukla. Morali su ponovo da mi stavljalju braumilu na drugo mesto i onda sve ponovo. Na bolno mesto gde je vena pukla stavili su mi obloge. Bilo je već 21h uveče mislila sam da neću preživeti od umora, i dalje sam se tresla ništa nije pomagalo. Mislim da sam u sebi ponovaljala oče naš barem milion puta zaredom, verovala sam samo da mi tad bog može pomoći i niko više. Prošlo je skoro 20 sati kako sam bila primljena u bolnicu a ništa nisam napredovala. Tada sam već toliko bila slomljena da nisam imala snage ni da mislim ni da se molim, zubi su mi cvokotali ja sam prebledela kako su mi rekli. Onda je došao doktor da proveri stanje i rekao da sam spemna, objasnili su mi šta treba da radim, skupila sam zadnji atom snage i pratila sve onakao kako su rekli samo da bude sve u redu. Kada su rekli da stisnem zube, zadržim dah i guram 10 sekundi ja bih gurala barem 30 samo da što pre završim jer sam imala osećaj da ću pasti sa porođajnog stola iako sam bila vezana. Zažmurila sam, skoncentrisala se na kontrakcije i disanje i gurala najviše i najače što mogu, a onda sam u magli ugledala bebu kako vade iz mene i seku pupčanu vrpcu i jedino čega se sećam je da sam ih pitala da li je gotovo, oni su rekli da jeste, čestitali su mi i rekli da sam bila odličnam jako hrabra i da sam dobila sina. Neke žene koje su se u međuvremenu porađale su se mnogo derale i jaukale i psovale da sam se iskreno bila par puta jako uplašila i mislim da je to jako loše za psihu porodilja da mogu da čuju sve šta se dešava oko njih. Ja sam sama sebi obećala da ću izdržati sve šta god moram i da neću gubiti snagu na jaukanje nego ću je usmeriti na guranje i tako sam i uradila. Sam porođaj trajao je 10 minuta možda, ali su morali baš jako mnogo da me seku, a takođe su i bebu vukli vakumom, no kada sam čula plač bebe i kada su mi pokazali mog malog dečaka i stavili mi ga na grudi sve sam zaboravila. Kada sam pomislila da je najzad kraj rekli su mi da posteljica neće da izađe i da ću možda morati na kiretažu, mislim da sam onda zaista doživela najveći stres ikad, nisam više mogla da gledam ni da dišem, počeo je i napad panike. Ipak na kraju došao je jedan divan doktor i rekao da će pokušati on to da sredi da me ne muče više, sažalio se na mene bio je tu od kada i ja i video sve. Uspeo je da mi izvadi posteljicu nekim stručnim masažama ili kako se to već zove, bila je cela bogu hvala, a onda me je taj isti lekar šio. Trajalo je dugo, nije bolelo jer su mi dali anesteziju ali sam na trenutke imala užasno neprijatan osećaj čudnog zatezanja. Kad me je ušio nakačili su mi nove infuzije i rekli da ću ostati još dva sata tu da ležim a onda ću biti premeštena u sobu. Rekli su mi zatim da sam dobila divnog dečaka, njegovu težinu i dužinu, obim glave i sve po redu. Ja sam bila vrlo loše i jako umorna ali osećaj kada su mi pokazali bebu i stavili mi je na grudi na sekund, me je držao i gurao napred, bila sam samo zahvalna i srećna što je sve prošlo ipak u redu i da je beba dobro.

Kada je sve prošlo bila sam prebačena u sobu zajedno sa mojim bebcem, mene su smestili u krevet a njega ispod one lampe za grejanje, od uzbuđenja i umora nisam mogla da spavam, i samo sam gledala u njega, nisam mogla i dalje da verujem šta se dogodilo, da sam uspela najzad, da je moj mali bebac došao na svet posle toliko muka. Uspela sam samo mužu na kratko da javim sve jer nisam imala snage ni da govorim. Kada je epidural prestao da deluje pocela sam da osećam takve bolove da ja koja sam vec navikla na iste nisam mogla da izdržim, rana me je bolela kao nikad ništa do tada, a krvarila sam jako mnogo.

Prva slika po rodjenju

Jutro sam dočekala budna nisam mogla oka da sklopim i to je vec bilo 30 sati kako nisam ni spavala ni jela. Trebala sam da idem u wc sestra mi je pomogla taj prvi put kao i svima i kad sam jedva obavila šta sam imala kada sam krenula nazad smrklo mi se pred očima počela sam da gubim svest i da padam polako, sestra me je uhvatila na svu sreću i bacila bukvalno na krevet, stavili su mi hladne obloge i umivali me da dodjem sebi. Bebac je celu noć bio miran i nije plakao dok su druge bebe vrištale, a onda je došlo vreme za posetu pedijatra za bebe i ginekologa za nas porodilje. Morala sam da se istuširam ni sama ne znam kako sam uspela ali se sećam da sam se smrzla kao nikada u životu, prozor je bio otvoren u kupatilu led ledeni a ja se onako rovita i malaksala tuširam jer moram pred pregled. To tuširanje donelo je kasnije mnoge posledice po moje zdravlje no to sada nije tema. Kada je došlo vreme da beba jede prvi put meni mleko jos nije ni počelo da nadolazi, hranili su ga dohranom kao i sve ostale bebe, čak i one koje su sisale odmah dobijale su dohranu. Sve je bilo u redu ali moj bebac je bio jako miran i tih, i sve što bi dobio da pojede on bi povratio i tako ceo dan, ja sam sa ranom ustajala non stop da bdim nad njim i jako sam se nervirala. Rečeno mi je da se verovatno nagutao plodove vode ili krvi i da će ga odvesti na ispiranje želuca. Kad su to obavili i vratili ga, nakon sledeće dohrane reagovao je potpuno isto i tako opet ceo dan, bio je miran, nije plakao, nije jeo, ja sam bila u šoku, bilo je to previše za mene a to je već bio i treći dan kako nit spavam nit jedem, malo sam grickala plazme i pila dosta vode. Na kraju kad niko nije znao šta se dešava sa mojom bebom odveli su ga na poluintenzivnu negu i stavili na infuzije. Dovodili su mi ga dva puta na dan po 5 minuta, srce mi se slamalo kada sam ga videla, gubio je na gramaži a u maloj rukici bila je braumila koja je bila ogromna naspram nje. Plakala sam , patila sam i od stresa šetala više nego što sam smela zbog rane. Prošlo je oko 48h ja nisam znala šta mi je sa detetom i niko nije znao ni da mi da informaciju, sve što bih saznala bilo je da ga ispituju. Nisam znala šta ću sama sa sobom bila sam besna na ceo svet, neki su mi govorili da je to zato što je malo ranije rođen, drugi su mi govorili da je to zato što sam se porađala prirodno a nisam smela i sve tako u krug ali niko nije znao kako je meni, bila sam sama, nisam više osećala ni ranu ni bol samo patnju i tugu. Imala sam svaki dan posete psihologa koji mi je pomagao da prebrodim situaciju u kojoj sam se našla kao i to što mi mleko ne nadolazi nikako. Cimerke su mi se smenjivale, odlazile i dolazile a ja sam ostajala i samo čekala. Šesti dan po porođaju ujutru kada je vizita došla rečeno mi je da je moja beba bolje i da ćemo ići kući ako sve bude u redu na pregledima, nisam znala kako da reagujem od sreće a opet nisam smela da se radujem unapred. U medjuvremenu od svog tog stresa meni su se vratili moji napadi panike koje sam u trudnoći koliko toliko uspevala da saniram sve dok nisam počela da padam u kolapse. Kada je najzad došao pedijatar sa pedijatrijskom sestrom i mojim bebcem mojoj sreći nije bilo kraja, sestra je sela kraj mene dala mi moju bebu u naručje i objašnjavala šta i kako treba da radim kad odemo kući a zatim je rekla da se spremam polako i da zovem muža da dodje po nas za oko 3 sata dok otpusnice ne budu gotove i sva potrebna papirologija. Tada sam počela da plačem kao malo dete ali ovaj put od sreće, da sam morala da ostanem još jedan dan i da ne znam šta mi je sa bebom mislim da ne bih preživela. Ni dan danas nisam saznala šta je tačno bio problem ali bogu hvala prošlo je , iza nas je i ne mislim o tome, prebrodila sam.

Kada smo došli najzad kući i kad sam se opustila stiglo me je sve, rana mi je pukla, ja sam se razbolela kao nikad, a beba je zahtevala svoje, mislim da su mi to bili najgori i najsrećniji dani u isto vreme, zvuči grozno znam ali tako je bilo. Ja sam se zakopala u krevet nisam mogla da ustanem 5 dana zbog rane, morala sad da pijem antibiotike da mi se ne inficira, muž mi je bio na terenu ali bogu hvala tih dana majka je bila tu uz mene, uzela je par dana slobodno i brinula o svemu dok ja nisam stala na noge. Tih par dana delovalo je kao večnost, patila sam zbog stanja i situacije, patila sam što ne mogu oko svoje bebe da radim ništa a čekala sam je toliko dugo i borila sam se ko lav da je dobijem, bila sam psihički potonula skroz a fizički sam bila bez grama snage, prehlada je uzela maha pa je od nje nastala ozbiljna upala krajnika, anemija je preovladala, bila sam nemoćna totalno, no čim je rana bila malo bolje ja sam smogla snage i ustala i preuzela sve oko bebe i tad sam se psihički malo sredila, ali fizički nikako, no ko me je pitao morala sam sve da radim i bila sam sama sa bebom. Vrlo brzo sam sa svime ušla u štos, patronažna sestra je došla svega dva, tri puta dok pupak nije otpao i da mi objasni oko kupanjia beb i tako neke stvari, videla je da nema potrebe da me obilazi jer mi je sve išlo od ruke, rođena sam da budem mama kako mi je jednom rekla. Nisam imala problema ni sa širokim povojem niti sa bilo čim, sve je bilo u redu i bebac je iako jako sporo u početku fino ručkao i prihvatao mlekice, no ponekad kada bi bljucnuo ja bih se presekla i to bi me odmah vratilo na pakao koji sam prošla u bolnici. Na sreću brzo se to sredilo pa je bebac počeo sve bolje da ručka, manje da bljucka, i jako je lepo napredovao Bogu hvala.

Sada je prošlo već 5 meseci, moj bebac je počeo da ručka i papice, borbe sa grčevima smo preživeli, sad je počela muka sa desnima, preživećemo i to, Bože zdravlja samo. Ivan je pravi mali nestaško i akrobata, on je jedna zadovoljna bebica. Uveliko guče, pokušava da priča svašta, plazi se i pravi smešne face, vrti se kao čigra, ne smem ni jedan sekund da ga ostavim samog a da nije vezan u njihalici. Voli da se igra, da mu se čita, vrlo je radoznao. Voli da se šeta, da se nosa, mazi, voli čak i da gleda crtać o avionu Dzetu koji raznosi pošiljke, raste brzinom svetlosti i već hoće i da puzi i da hoda i da sedi a ne može još uvek :). Sada je unazad par dana jako kenjkav desni su mu natečene, pokušavam na sve načine da mu pomognem ali sad dok ne izbije taj prvi zubić ko zna šta nas sve čeka, nekad plače satima, nervozan je i razdražljiv ali to je sve normalno, iako nama mamama baš bolno i teško za gledati. Prebrodili smo i prvu upalu grla, prošlo je sve bogu hvala, a na vakcinama je pravi mali hrabriša, ne trepne niti pusti glasa, barem za sada.

Što se mene tiče i mog stanja rešavam nekako jedno po jedno koliko god mogu i koliko je u mojoj moći, od lekara sam digla ruke. Anemiju sam sredila Revitom, njom dižem i imuni sistem, krajnike i stalno pristutne viruse lečim homeopatijom, a ženske probleme i cikluse pokušavam sada da saniram čajevima i Femisan A kapima. Desio se u medjuvremenu i prvi ciklus koji je prošao onako da kažem normalno ali zato sledeći kad je došao nije prestajao punih 26 dana, a nakon porodjaja krvarila sam punih 36 dana. Bila sam par puta kod lekara, na par načina su pokušavali da mi to saniraju ali nije vredelo, na kraju su uspeli da mi ga zaustave. Taman sve ono što sam se oporavila malo palo je u vodu i morala sam sve iz početka. Naredni ciklus nisam ni dobila, a ovaj poslednji sada bio je kao onaj nekad iz najgorih perioda kada je endometrioza harala i bila budna, tako da opet moram ići na kontrolu, jer ciklus je prestao a bolovi nisu, imam ih svakodnevno. Moje borbe se nastavljaju iako su mi svi trvdili da će nakon porođaja biti bolje, ja i dalje želim da verujem u to da možda i hoće jednog lepog dana, kad-tad. Kada se sve to stavi po strani ja uživam svaki dan sa mojom bebom i ne propuštam nijedan trenutak njegovog odrastanja, novih situacija, akrobacija i nestašluka, i smatram da je on moj najveći dar za sve muke koje sam prošla u životu, kao i moja snaga da se borim dalje i moja nada za bolje sutra.

Nadam se da post nije previše naporan, dug jeste to vidim i sama ali zasita toliko toga sam prošla da je nemoguće bilo skratiti ga. Još jednom ponavljam da je ovo samo moje lično iskustvo koje sam podelila sa vama, jer ste vi to tražili, kao i mnoga druga, jer tako je ovaj blog i nastao. Do nekog narednog posta budite mi zdravi i srećni , a svima koji se bore za potomstvo želim puno sreće i samo verujte, ne odustajte nikad, čak i kada vam kažu da nema šanse vi ne posustajte, i uspećete baš kao i ja <3

петак, 2. децембар 2016.

Trudnoća - moje iskustvo

Dragi moji došao je trenutak da vam napišem post i o svom iskustvu sa trudnoćom i šta sam sve prošla u tom periodu svog života. Kako ste već navikli od mene da pišem potpuno iskreno, detaljno i otvoreno o svemu tako će biti i ovaj put. Iako sam i sama planirala ovaj post dobila sam gomilu poruka i molbi da isti napišem što pre. Svi koji pratite moj blog znate kroz šta sam prolazila 10 godina pre same trudnoće i kako je do iste došlo. Za one koji su to propustili sve moje bitke mogu pročitati na narednim linkovima: endometrioza, endometrioza 2, endometrioza 3, adenomioza, diphereline-hormonalne inekcije, glavobolja, pripreme za vto, a kako je do trudnoće najzad došlo ovde i ovde. Dakle iza mene je velika i duga bitka i borba, i onda nakon svega i svih tih godina, i nakon urađene inseminacije usledilo je mirovanje od desetak dana zatim je došlo vreme da se uradi beta test, čisto onako radi reda, jer bilo je u planu da mi se odradi par inseminacija pre samog postupka vantelesne oplodnje kako bi mi se jajnik malo pokrenuo pošto je bio u vrlo lošem stanju pored svih ostalih dijagnoza. Otišla sam taj deseti dan i uradila beta test, skroz opušteno, ne nadajući se ničemu ali sam se dva dana pre toga počela čudno osećati jako sam se zamarala pri hodanju, više nego ikada pre, i jednom prilikom reka sam mužu da mislim da sam trudna, ali sam znala da to iz mene govori moja vera u sve to i prevelika želja, ali kada smo muž i ja otišli po nalaz, beta je bila POZITIVNA, a radnica u laboratoriji mi je čestitala na trudnoći. Da, dobro ste pročitali ostala sam trudna, USPELA SAM, nekim čudom ali ipak jesam. Te emocije vam nikada neću moći opisati rečima ali u isto vreme u meni se stvorila i neverica i strah. Do kuće plakala sam kao malo dete sa onim nalazom beta testa u ruci i rešila da nikom ništa ne govorim nego da prvo nazovem svoju doktroku Gocu Ivanović u BG i tako sam i učinila. Tamo sam dobila informaciju da beta test treba da ponovim za 2 dana, i da mirujem, to su bili najduži dani u mom životu a zatim sam ponovila test i beta je bila opet pozitivna i naravno mnogo veća nego pre dva dana, a zatim je Goca rekla da moram da uradim još jedan test i tada mi nije bilo jasno šta se dešava ali sam shvatila da ni ona nje mogla da poveruje da smo uspeli baš kao ni ja. Kada sam dobila nalaz i trećeg testa bilo je jasno ko dan da sam trudna, i tada se u meni izmešalo toliko emocija da nisam ni sama znala gde se nalazim, ali iskreno nisam bila svesna ničega, čekala sam na zakazani pregled u klinici, dani su prolazili sporo.

Kada je došao dan za pregled muž i ja samo rano doputovali za Beograd, otišli na kliniku i čekali da dođemo na red. Sedela sam tamo kao da čekam običan pregled, nisam bila svesna šta mi se dešava ali sa u sebi drhtala i bilo mi je jako muka. Kada sam ušla na pregled, dočekao me je doktor Dragan Ivanović koji je trebao da mi uradi ultrazvuk i ustanovi trudnoću i potvrdi je. Tako je i bilo, on je sve potvrdio a ja sam imala osećaj da ću se srušiti i pasti u nesvest iako sam ležala, a onda je usledio najemotivniji trenutak u mom životu, čula sam otkucaje bebinog srca prvi put. Kada sam pogledala u muža bilo mi je jasno da i u njemu bujaju iste emocije i da je možda baš tada i on kao i ja postao svestan činjenice da smo uspeli, da ćemo postati roditelji. Zatim je došla i doktorka Goca da nam čestita i celo osoblje klinike bilo je presrećno zbog nas, a ja sam bila u šoku i u tom stanju bila sam još dosta dugo kasnije. Dobila sam sva potrebna uputstva od njih i krenuli smo kući. Rešila sam da nikom ne saopštim vest osim najbližih ljudi, mada ni ja još uvek nisam bila svesna. Na slici ultrazvuka koji smo dobili videla se tek mala mrljica ali držala sam tu slikicu uz sebe i već tada sam znala da će ta mala mrljica biti moje sve na svetu. Međutim već nakon povratka kući krenule su prve muke, naime počeli su da me muče jaki oštri bolovi, baš kao nekad kada sam se lečila od endometrioze. Bolovi su bili svakodnevni i celodnevni, pojavila se tu i jaka upala bešike koja me je dovodila do suza, dobila sam da pijem antibiotike, a nakon toga usledile su silne laboratorijske analize i drugi ultrazvuk. Sve je bilo u redu, i tešili su me da su moji bolovi od priraslica nakon dve operacije, zbog rana koje imam i ožiljaka nakon izgubljenog jajnika, tešila sam i samu sebe time. Nakon toga već u 12-toj nedelji trudnoće usledio je i Tranquility - Neinvazivni prenatalni test koji je pokazao da je sa bebom sve u redu i da nosim zdravog dečaka, odjednom sam zaboravila na sve muke i bila najsrećnija na celom svetu, jer samo to mi je bio bitno da je beba dobro a znala sam da ću ja već nekako sve izdržati jer sam imala najveći motiv i najlepši cilj na svetu i jaku volju, jaču nego ikada. Inače pre samog procesa lečila sam se i od ankcioznosti i kako mi je terapija naglo ukinuta preko noći i tu sam imala neke smetnje i nus pojave ali pobedila sam ih.

Tranquility - Neinvazivni prenatalni test

Bolovi nisu prestajali, teško sam se kretala, smršala sam 2 kilograma, nisam mogla da jedem, nisam izlazila iz kuće a bila sam tek na početku, i kad god bi mi bilo teško setila bih se testa i da je beba u redu, i tako bih stisnula zube i trpela, a onda jednog dana u 13-toj nedelji prokrvarila sam. Hitno sam odvedena u bolnicu i tako sam verovali ili ne morala da čekam u redu, kada su me najzad primili i pregledali pojačali su mi dozu utrogestana koji sam svakako uzimala od prvog dana inseminacije i pustili su me da idem kući. Pretrnula sam od straha tada i nisam mogla da izdržim otišla sam naredni dan kod privatnog lekara jer sam tada počela da vodim trudnoću u svom gradu da ne bih putovala non stop za BG u kliniku Ivanović u tom stanju. Na pregledu kod pvt ginekologa koji me je inače vodio 15 godina i znao sve o meni, nekad je radio i u domu zdravlja ali se penzionisao, uradila sam pregled i prvi expertni ultrazvuk, i bilo je sve ok Bogu hvala, tada mi je i on objasnio da ja nakon svega što sam prošla sigurno neću imati laku i bezbolnu trudnoću, rekao mi je da mirujem i napravio mi plan ishrane, dao vitamine i sve potrebno. Tada su se moji napadi panike malo počeli vraćati ali autosugestijom pokušavala sam da ih držim pod kontrolom, psihijatra mi nisu savetovali tokom trudnoće. Svaki dan bila sam u strahu zbog toga što se desilo da se ne desi opet, na bolove i ostale nepogodnosti počela sam da se navikavam i da se mirim sa tim da je to u mom slučaju nažalost sve normalno i da mora biti tako. Sve što mi je preostalo u tim danima je da se opet borim ko lav i da se molim bogu da sve bude u redu i da izdržim do kraja.

5 meseci

Pored svega toga došlo je i proleće, moj najveći neprijatelj jer patim ceo život od hroničnih alergija pa sam tako morala hitno kod alergologa da mi prepiše neke terapije prilagođene mom stanju. Imala sam sreće pa sam naišla na dobru doktorku i moj problem bio je ubrzo saniran, mada sam primetila da su i same alergije bile malo manje izražene u trudnoći nego inače što mi je ginekolog i rekao da je moguće da će tako biti. Zatim su počele nesvestice i jaki bolovi u krstima, kako sam inače po prirodi jako uska i to su smatrali normalnom pojavom i nije bilo razloga za paniku, iako ja nisam mogla često ni da se pomerim a da ne vrištim od bolova što u materici, što u krstima. Zatim su se pojavili grčevi, dijareja i problemi sa varenjem pa sam se za punih 5 meseci popravila samo dva kilograma, tačno ona dva koja sam u prvih 12 nedelja izgubila, stomak je počeo tek malo da se nazire. Biću potpuno iskrena i reći ću vam da nisam uopšte imala osećaj uz sve te tegobe da sam trudna nego da sam opet bolesna, grozno zvuči ali tako je bilo.
Trajao je taj osećaj sve dok nisam osetila prve bebine pokrete, tada se sve preokrenulo, ceo moj svet, prvi put nakon saznanja da sam trudna osetila sam istinsku sreću, jer uz one sve tegobe i strahove ja jednostavno nisam mogla da se radujem u potpunosti već samo da brinem. Naredni expertni uz pokazao je opet da je sve u redu, i tako bih se ja svaki put malo smirila i gurala dalje. Onda sam počela polako da šetam, nogu pred nogu ali te šetnje su bile toliko bolne da sam svaku preplakala, a onda se desio i prvi kolaps, kratak gubitak svesti, danima posle toga nisam mogla da dođem sebi, bila sam prestravljena a zatim je usledio i drugi mnogo ozbiljniji kolaps nakon kojeg nisam znala ni gde se nalazim ni kako se sve desilo, nakon toga vratila mi se ankcioznost, strahovi su me preovladali, strah od izlaska napolje, strah da budem sama kući, strah da ne padnem na stomak i ne povredim bebu.

6 meseci

Nakon toga odradila sam sve neophodne analize i uspostavilo se da sam pored svega i malokrvna, pa sam počela da dobijam i gvožđe. Nije imalo mnogo efekata sve to pa sam i dalje imala svakodnevne nesvestice, uz to pojavila se jaka mučnina i povraćanje, naravno uz bolove koji su me pratili od prvog dana. Nakon toga u bolnici odradila sam ekofetalnu kardiografiju i tamo je sve bilo ok, za one koji ne znaju to je nešto kao ultrazvuk bebinog srca. Iako je sa bebom sve bilo u redu i ja sam bila jako srećna zbog toga toliko sam ja bila loše i bila zabrinuta kako ću izneti trudnoću do kraja. Svi su mi govorili i ubeđivali me da će trudnoća rešiti moje probleme i dijagnoze a na ovako nešto me niko nije upozorio niti mi spomenuo.

8 meseci

Moji izlasci napolje svodili su se na odlaske kod lekara i na analize, i naravno nikada nisam išla sama. Kada sam već ušla u osmi mesec bila sam malo mirnija, verovala sam da ću uspeti da sve izguram kada sam već stigla do toga ali ipak nijedan jedini dan nisam imala mira i svaki dan doneo mi je nove muke i nove brige. Gledala sam druge trudnice kako šetaju, vežbaju, sede po kafićima, idu na frizure, nisam im zavidela ali mi nije bilo jasno zašto opet moram da se patim a Bog mi dao najlepši dar na svetu posle paklene borbe, nagradio me, blagoslovio me, no verovala sam da to mora da bude tako i išla hrabro dalje, bila sam mu zahvalana na prilici koju sam dobila. Par puta zbog kolapsa dolazila mi je i hitna pomoć, plakala sam više nego ikad od brige kako ću i šta ću, stalno mi se motalo po glavi kako ću biti mama uskoro u tako lošem stanju, kroz glavu prolazilo je svašta, uz to pojavila se i strašna gorušica koja me je budila i iz sna a nesanica me je preovladala, dešavalo se da upošte ne mogu da spavam danima,a snage sam imala sve manje, glad nisam osećala jela sam na silu zbog bebe. Muž mi je bio velika podrška, da nije bilo njega ne znam šta bih. U međuvremenu počela je često da mi curi krv iz nosa, grlobolja me je mučila na svakih par dana, bolovi su postajali jači i intenzivniji, al ono najvažnije je bilo to da je beba na svakom pregledu bila dobro i da je sve bilo ok, to mi je davalo krila i snagu.

9 meseci

Kada sam najzad ušla u deveti mesec psihički sam se osećala mnogo lakše, znala sam da sam uspela da doguram skoro do samog kraja i tada me je tek uhvatio strah od porođaja, skupljala sam inače papire i analize za carski rez jer sam po proračunima svih lekara morala da se porađam na taj način zbog dve predhodne operacije i svih mojih dijagnoza. Kada sam skupila sve papire, iste te noći osetila sam da mi je pukao vodenjak, tada sam bila u 37-moj nedelji trudnoće. Torba za bolnicu bila je spremna 2 meseca unapred kao i svi papiri uredno složeni i momentalno smo krenuli u bolnicu majka, muž i ja. Primili su me na pregled i rekli mi da je u pitanju oticanje plodove vode, smestili su me i dali mi da potpišem sve papire potrebne za porođaj carskim rezom, dali su mi antibiotik i tada je već bilo svanulo. Plodova voda je sve više oticala, obavila sam jedno 5 pregleda u roku od par sati i u jednom trenutku vodenjak je bio skroz pukao i rekli su mi da se spremim za salu u 12 h. Sve se odigralo toliko brzo da nisam ni uspela da paničim i nije bilo mesta za strah, molila sam se samo stalno da sve prođe u redu, naročito kada sam čula da su odlučili uprkos svemu da me porađaju prirodnim putem na šta ja nisam nikako bila spremna jer sam se od prvog dana spremala za carski rez. Tako sam oko 10 h ujutru hrabro krenula na pripreme za porodjajnu salu i nisam ni sanjala šta me tek sve tamo čeka ali o tome čitaćete u narednom postu. Sada je ipak sve to iza mene , rodio se moj mali anđeo istog tog dana nakon 10 sati uz indukcije, epidural i epizotomiju, zove se Ivan naravno svi znate zašto i sada ima već dva meseca. Inače do kraja trudnoće dobila sam svega 10 kg, i sve napisano je lično samo moje iskustvo i desilo se lično meni, i nikako ne znači da će neko drugi sa sličnim ili istim dijagnozama proći kao ja, svako od nas je osoba za sebe i ima svoju sudbinu. Naravno i sama sam sve zaboravila kada sam prvi put uzela u naručje svoje čedo, a poenta ovog posta bi trebala biti da sam uspela uprkos svemu i onda kad su mi svi govorili da nemam šanse ja nisam odustajala.

Nadam se da tekst nije bio predugačak i dosadan i da ću uskoro uspeti da vam napišem i nastavak istog, odnosno post o porodjaju, do tada budite mi zdravi i srećni :).